Обамина администрација одбија притисак да се ускочи у нови „контратерористички“ сукоб у северној Африци, а неки званичници кажу да би претерана реакција на немире у Малију и Алжиру могла да погорша ствари. Такође постоји опасност од претераног тумачења изолованих догађаја, пише бивши аналитичар ЦИА Пол Р. Пилар.
Аутор Паул Р. Пиллар
Упркос великој конфузији око напада и узимања талаца у постројењу природног гаса у удаљеном делу источног Алжира, мало је недостајало тренутне анализе о ширем значењу инцидента. Тврдњу да је напад био одмазда за западну интервенцију у Малију неки су спремно прихватили као главну мотивацију, што је довело до прича о ширењу пожара у Сахелу и Сахари.
Супротан став изнео је британски министар спољних послова Вилијам Хејг, који је морао да призна смрт најмање једног британског држављанина и држање неутврђеног броја других као таоце, као и да одговори на оптужбе да су ти људи гађани јер британске помоћи француској војној интервенцији против побуњеника у Малију.
Амерички министар одбране Леон Е. Панета и британски министар одбране Филип Хамонд одржали су заједничку конференцију за штампу у Лондону, 19. јануара 2013, наводећи потребу да се утврде детаљи талачке кризе у Алжиру. (Фотографија Министарства одбране)
Два догађаја се не могу повезати, рекао је Хејг. „То је згодан изговор“, рекао је он, „али обично је за планирање операција попут овог [терористичког напада у Алжиру] потребно више времена.
На обе стране овог неслагања могу се дати разумни аргументи. С једне стране, постојала је експлицитна тврдња о повезаности са ситуацијом у Малију. Постојала је и упадљива подударност времена за инцидент који је означио ескалацију напада на постројења угљоводоника у Алжиру.
С друге стране, узимање страних талаца није новост за низ радикалних група које делују на том подручју, укључујући и ону која је умешана у актуелни инцидент. Штавише, инцидент се догодио више од 600 миља од Малија, на локацији много ближе либијској граници.
Уобичајена тенденција је да покушамо да извучемо веће и шире импликације из истакнутог појединачног догађаја него што сам догађај налаже, чак и ако смо имали савршене информације о догађају, што ретко радимо. Ова тенденција је делом резултат притиска на новинаре и друге да дођу до такве анализе, а делом последица опште људске склоности да се прерано доносе закључке.
Потребно је више тачака података од једног инцидента да би се потврдио образац или тренд. Без обзира на то, када се деси неки дискутабилни инцидент као што је овај, можда још увек имамо добар разлог да закључимо шири образац делимично заснован на другим доказима и разумним везама које треба повући. Било би глупо порицати постојање таквог обрасца само зато што један случај пред нама није довољан доказ.
Чак и ако се дели скептицизам господина Хејга у вези са инцидентом у Алжиру, разумно је закључити да је то врста терористичког циљања западњака која ће вероватно бити резултат такве врсте западне акције која се одвија у Малију.
То је разуман закључак због бројних претходних доказа о томе како насилна интервенција и окупација, или подршка нечијој насилној интервенцији или окупацији, изазива терористичке репресалије међу екстремнијима међу онима који се љуте због таквих ствари. У том смислу, тренутна анализа која повлачи везу између Малија и Алжира је валидна, чак и ако може претпоставити превише о стварима које још увек не знамо о последњем инциденту.
Све ово је везано за то како нестабилна подручја са групама исламистичких радикала који лутају у њима, као што је овај део Африке, треба да се уклопе у стратегију борбе против тероризма. Доминантан и неоправдан став САД, који Обраћао сам се раније као што се односи на Мали, јесте да се свако такво подручје види као потенцијална „база“ за терористичке операције против Сједињених Држава и да се уочи потреба да се таква „база“ спречи.
Уверљиво је видети унутра извештавају Марк Мацети и Ерик Шмит од Њујорк тајмс да се ово гледиште сада доводи у питање унутар администрације. Неки сумњају да групе у северном Малију представљају претњу Сједињеним Државама, и:
Штавише, талачка ситуација у Алжиру само је појачала забринутост да би западна војна интервенција могла да трансформише милитантне групе које су некада имале само регионални фокус у оглашене непријатеље Сједињених Држава, другим речима, да би реакција могла да буде гора од првобитне претња.
Најбољи начин на који инцидент у Алжиру може да доведе до продуктивног политичког размишљања није да се задржавамо само на детаљима тог једног догађаја (и нека сви будемо поштеђени било чега попут бескрајне фиксације на инцидент прошле године у Бенгазију). Уместо тога, користи се догађај као подстрек за испитивање ширих претпоставки о стратегији борбе против тероризма и о таквим стварима као што је реакција коју могу изазвати сопствене акције.
Пол Р. Пилар, за својих 28 година у Централној обавештајној агенцији, постао је један од најбољих аналитичара агенције. Сада је гостујући професор на Универзитету Џорџтаун за студије безбедности. (Овај чланак се први пут појавио као блог пост на веб страници Тхе Натионал Интерест. Поново штампано уз дозволу аутора.)
Да ли се неко сећа: „Ох! Хајде да бомбардујемо Камбоџу!”
Мислим да северноафриканци овог пута знају шта да раде са насилницима далеких колонијалних сила – иста ствар Вашингтон, Адамс, Џеферсон итд. ал., знао шта да ради насилницима далеке колонијализаторске силе свог времена.