Насилници против Хагела сусрећу отпор

Вашингтонски неоконзервативци изашли су са свим својим реторичким оружјем против Чака Хејгела као потенцијалног министра одбране, а Елиот Абрамс је чак оцрнио републиканца из Небраске као „антисемиту“. Али старо малтретирање је једном наишло на неки принципијелан отпор, примећује бивши аналитичар ЦИА Пол Р. Пилар.

Аутор Паул Р. Пиллар

Чини се да су шансе Чака Хејгела да постане министар одбране у порасту, а највећи разлог је то што је Бела кућа коначно променила његов статус са потенцијалног кандидата на кандидата, и као такав потпуно иза њега уместо да га држи као балон да буде пуцано на.

Као што импликације читаве саге око ове номинације укључују много више од тога ко ће бити на челу Министарства одбране, тако ће и шири трајни ефекти бити обликовани више од резултата гласања о номинацији у Сенату. Они ће бити обликовани према ономе што ће постати општепознато схватање онога што се догодило у овој саги, што ће заузврат много зависити од онога што се о томе каже и пише у наредних неколико недеља.

Шири ефекти на које говорим нису само конкретни спољнополитички правци током другог Обаминог мандата, иако се можемо надати, као Јацоб Хеилбрунн предлаже, више ангажмана дипломатског типа а мање војног варијетета.

Хејгел ће бити глас разума и реализма у политичким расправама у Ситуационој соби Беле куће, али као што су многи други истакли, министар одбране није примарна особа одговорна за креирање спољне политике.

Можда би нас требало охрабрити барем оно што номинација уопштено говори о Бараку Обами колико и о томе да Чак Хејгел буде један од његових виших саветника. Могло би се чак рећи да је номинација једна од најхрабријих ствари које је Обама урадио.

Можда је одабрао Хејгела углавном из једноставних разлога због којих се председник осећа пријатно с њим и што се чини да су њихови општи политички ставови компатибилни, с тим што номинација нема никакве везе са директним приступом републиканцима у Конгресу или враћањем Бибију Нетањахуу. Али ипак.

Ефекти које имам на уму проширују се на повољне промене у политичком дискурсу и методама деловања у Вашингтону које могу да потрају далеко после Обаминог другог мандата. Најмање три аспекта онога што ће бити речено у наредним недељама ће одредити да ли ће такви ефекти превладати.

Прво зависи од кандидата, посебно у ономе што он каже на саслушању за потврду. Он треба да се држи подаље од начина извињења или одбране. Требало би да утврди да већина критика на његов рачун није погрешна карактеризација онога што је рекао или урадио, већ су погрешне оцене јер је оно што је рекао или урадио било у праву.

За све што каже о томе колико је он заиста строг према Ирану, он мора да каже нешто о томе колико је глуп безумни и бескрајни притисак на Иран без истинског напора да се он ангажује и да се притисак искористи. За све што каже о томе како је он заиста пријатељ Израела, он не само да треба да каже нешто о томе како је бити пријатељ Израела много другачије од онога што раде и говоре најсамопризнатији пријатељи Израела, већ и да истакне да Интереси САД и Израела се понекад разликују и САД би увек требало да стављају интересе САД на прво место. И тако даље.

Други аспект зависи од коментара и укључује оно што постаје прихваћена прича о политичкој борби која се води око ове номинације. Прво поглавље приче било је почетно плутање Хејгеловог имена. Друго поглавље састојало се од лобија Израела, а посебно његовог дела који се преклапа са тврдокорним неоконзервативизмом, који је излазио са секирицама у рукама, покушавајући да се домогне Хејгеловог скалпа.

Треће поглавље је било необично снажно одбијање елемената који су били згрожени оним што су протагонисти у другом поглављу радили и који су се такође дивили Хејгелу. Четврто поглавље представљало је повлачење централних делова израелског лобија, а посебно АИПАЦ-а, који су очигледно схватили да би могли да изгубе борбу против Хејгела.

Суочени са овом перспективом, ишло им је на руку да кажу да „не заузимају ставове о номинацијама“ или нечем сличном и да на тај начин покушају да избегну да изгледају као губитници. Не треба им дозволити да тако напишу причу. Ако се Хагел потврди, онда нека се узвикује са свих високих места од Капитол Хила до кровова улице К и даље: лоби је изгубио.

Сврха не би била кукурикање, већ смањење изгледа за будуће застрашивање, с обзиром на то како демонстрирани успех оснажује застрашиваче, а неуспех их слаби. Препознати неуспех могао би бар незнатно да смањи деструктивну моћ лобија следећи пут када покуша да убије номинацију или примени омерту или нешто друго.

Трећи аспект Обраћао сам се раније: потреба да се, више пута и доследно, срамоте они који су користили тактику блатења, још један истакнути пример који се појавио управо ове недеље.

Остаје да се види колико ће бити добар секретар за одбрану Чак Хејгел, иако има предзнаке за веома доброг. Али други трајни аспекти борбе око његове номинације могу се показати као важни у најмању руку као и његов учинак на функцији

Пол Р. Пилар, за својих 28 година у Централној обавештајној агенцији, постао је један од најбољих аналитичара агенције. Сада је гостујући професор на Универзитету Џорџтаун за студије безбедности. (Овај чланак се први пут појавио као блог пост  на веб страници Тхе Натионал Интерест. Поново штампано уз дозволу аутора.)