Још увек се бори против Бушовог ГВОТ-а

Председник Обама је „глобални рат против тероризма“ преименовао у „рат против Ал Каиде“, али његова стратегија борбе против тероризма је блиско са стратегијом председника Џорџа В. Буша, јер се САД придружују сукобима у Јемену и другде који немају много везе са нападима 9. септембра. , како пише бивши аналитичар ЦИА Пол Р. Пилар.

Аутор Паул Р. Пиллар

У полугодишњи извештај Конгресу „у складу са” Резолуцијом о ратним овлашћењима (формулација коју председници користе да би се придржавали резолуције не признајући њену уставност), председник Обама је прошле недеље први пут јавно признао да су америчке војне снаге биле ангажоване у „директној акцији” у Сомалији и Јемену .

Извештај не открива ништа што већ није откривено у незваничним извештајима, и штампа је била склона да ту ствар третира као питање тајности, напомињући како је администрација невољко говорила било шта о укљученим операцијама.

Председник Џорџ В. Буш говори о "Глобалном рату против тероризма" 27. марта 2008. у Дејтону, Охајо. (Фотографија Беле куће Ерик Дрејпер)

Али најважнији и узнемирујући аспект ове ситуације није толико тајност, већ пре чињеница да се америчке војне снаге у ствари упуштају у непријављена непријатељства без ефективних ограничења, географских, временских или правних.

Привидно овлашћење (такође поменуто у прошлонедељном извештају на основу „у складу са“) за ову употребу америчких војних снага је кратко решење да је Конгрес донео у данима непосредно после 9/11.

Та резолуција је овластила председника „да употреби сву неопходну и одговарајућу силу против оних нација, организација или особа за које утврди да су планирале, овластиле, починиле или помагале терористичке нападе који су се догодили 11. септембра 2001. или су скривали такве организације или особе, у како би спречили било какве будуће акте међународног тероризма против Сједињених Држава од стране таквих нација, организација или особа.”

Више од деценије након 9. септембра, било каква веза између тог терористичког напада и његових починилаца, с једне стране, и данашњих америчких војних операција, с друге стране, у најмању руку је слаба.

Континуирано лабаво коришћење ове резолуције као ауторизационог документа скоро је да каже да председник може да користи војну силу где год и кад год жели, све док је у могућности да каже да то има везе са тероризмом.

Владини адвокати су покушали да оправдање силе не звучи тако олако излажући концепт да Сједињене Државе воде рат против ентитета званог „Ал Каида“. Тај ентитет, концепт имплицира, је исто тако јасан и препознатљив непријатељ као што би било која држава била и стога представља чврсту основу за разграничење овлашћења за употребу војне силе.

Још један аспект овог концепта је да, будући да Ал Каида делује глобално, америчка војна сила намењена за борбу против ње може да се употреби било где у свету. Неке наоружане недржавне групе заиста могу имати јасан и довољно кохезиван идентитет да би се могле третирати као непријатељи у сврху ауторизације силе једнако уверљиво као што би то држава могла.

Тренутни пример би могла бити друга група која се помиње у председниковом извештају и којој неколико десетина америчких војних лица помаже да се супротставе: Господова војска отпора Џозефа Конија у централној Африци. Али Ал Каида, чак и ако је некада имала тај јасан и кохезиван идентитет, више нема.

Назив „Ал Каида“ првобитно се односио на идентификовану групу, ону коју је водио Осама Бин Ладен која је извела операцију 9. септембра и неке друге терористичке нападе. Али та група је једва препознатљива, у облику остатака у пограничној области северозападног Пакистана, чак и ако је окружена неким другим групама које су, иако можда имају сличне радикалне склоности, различите целине.

Раније овог месеца дошло је до велике буке о убиству беспилотне летелице опремљене пројектилима наводног станара радног места који је некада био познат као „Ал Каида број три“, а од елиминације Бин Ладена прошле године је унапређен на број два, уз много коментара да у командној структури ове групе није остало много ништа осим садашњег вође Ајмана ал-Завахирија.

Докази ухваћени у рацији у којој је Бин Ладен убијен пре годину дана показали су да је он неко време био више извор подстицаја следбеницима него директор или менаџер операција организације.

Ал Каида, свакако с обзиром на то како се тај термин генерално примењује данас, није мање група или организација него бренд и скуп идеја. Те идеје су комбинација радикалног салафизма, вере у употребу насиља и анимозитета према Сједињеним Државама.

У мери у којој постоје личне или друге врсте веза између остатака у Јужној Азији и насилних исламистичких радикала другде, не постоји нужно корелација са употребом имена Ал Каида. Неки су видели предности у усвајању тог бренда, а други нису. Западна употреба имена покрива дифузни скуп појединаца, ћелија и група са веома различитим циљевима, чак и ако у упоредивој мери деле идеје Ал Каиде.

Укратко, не постоји посебан ентитет који се зове Ал Каида који пружа чврсту основу за дефинисање и разграничење овлашћене употребе војне силе. Рећи да смо „у рату са Ал Каидом“ уопште није упоредиво са објавом рата Републици Руританији.

Климаво оправдање, које је користила свака од последње две председничке администрације и које се ослања на танак конгресни израз који је прошао усред шока и беса непосредно након терористичког напада пре више од десет година, значи да нам је ускраћена врста праве јавне дебате и разматрања то би требало да претходи сваком одобрењу за употребу војних снага у иностранству.

То значи поразити здраву сврху Резолуције о ратним овластима, без обзира на то шта неко мисли о уставности тог конкретног закона. Један од разлога зашто је оваква дебата и разматрање још важније када се америчке снаге ангажују на местима као што су Сомалија и Јемен је то што постоји довољно доказа, чак и ако ограничимо наш делокруг на борбу против тероризма, о томе како је примена америчке војне силе може бити контрапродуктивно у стварању више радикализма, више антиамериканизма и више терориста.

Ово је посебно био проблем са ударима беспилотних летелица, али се може применити и на војно ангажовање на терену, баш као што је случај у Авганистану.

Други разлог зашто је употреба војне силе на местима као што су Сомалија и Јемен потребна врста пажљивог разматрања преауторизације која је недостајала је тај што употреба силе тамо значи уплетеност у компликоване локалне сукобе који лако могу бити ситуације без победе за Сједињене Државе.

У обе те земље постоји много различитих линија раседа и анимозитета, као што је незадовољство јужног Јемена због доминације на северу још од спајања два Јемена 1990. Сједињене Државе су заинтересоване за насиље засновано на Јемену које може нанети штету лицима или имовини САД . Она нема витални интерес у већини питања која укључују унутрашње уређење самог Јемена.

Додатну конфузију око ових питања чини све траљавија употреба термина „Ал Каида“, између осталог у великом делу западне штампе, у описивању догађаја као што су борбе у јужном Јемену између исламистичких побуњеника и владе.

Читамо о томе да „Ал Каида“ добија или губи контролу над територијом, као да су улични борци који покушавају да преузму контролу над Џинзибаром исти људи који праве бомбе да би их убацили у америчке авионе. Они нису исти људи, без обзира на појединачне „везе“ које се обично наводе као разлог да се етикета Ал Каиде примени на људе који су заиста више заинтересовани за то ко контролише те улице у Џинзибару него за било коју Бин Ладенову идеју о нападу далеког непријатеља као начин за вођење глобалног џихада.

Вероватно такође видимо последицу нереалног америчког стандарда нулте толеранције против тероризма, у комбинацији са политичким противницима који су спремни да нападну кад год тај стандард није испуњен.

Председник Обама и његов помоћник за борбу против тероризма Џон Бренан знају политичке последице ако дође до напада који потиче из Јемена, а противници могу оптужити да администрација није учинила довољно да га спречи мерама до и укључујући употребу војне силе.

Покушај бомбардовања америчког авиона у децембру 2009. године тешко им је тежак. И тако се америчка сила користи у земљама са више сукобима на начине који би могли убити још неколико терориста, али и повећати трошкове и ризике које Конгрес и америчка јавност никада нису пажљиво разматрали.

Пол Р. Пилар, за својих 28 година у Централној обавештајној агенцији, постао је један од најбољих аналитичара агенције. Сада је гостујући професор на Универзитету Џорџтаун за студије безбедности. (Овај чланак се први пут појавио као блог пост на веб страници Тхе Натионал Интерест. Поново штампано уз дозволу аутора.)