Нова карактеристика у најновијој верзији Закона о националној одбрани би легализовала пропаганду америчке владе усмерену на амерички народ, уз уверење да успешни ратови захтевају домаће прихватање, пише Лоренс Дејвидсон.
Аутор Лавренце Давидсон
Закон о националној одбрани (НДАА) је погрешно назван, јер има мање везе са одбраном него са нападом. Офанзива коју води није само против растуће листе наводних непријатеља Сједињених Држава, већ и, из уставне перспективе, против права америчких грађана и становника.
Велики делови закона су засновани на претпоставци да су кључне правне заштите за појединце некомпатибилне са захтевима националне безбедности. Резултат је да су Американци сада ухваћени између „терориста“ и ауторитарних склоности сопствене владе.
Постер Великог брата који илуструје роман Џорџа Орвела о модерној пропаганди, 1984.
НДАА посебно Одељак 1021(б)(2) има већ институционализован способност америчке војске да на неодређено време притвори, без оптужнице или суђења, грађане и недржављане. Ово је озбиљна злоупотреба овлашћења. Монархијска власт којој су наши оснивачи настојали да побегну практиковала је такав „нестанак“ људи. Као и савремене диктатуре које Вашингтон тако доследно подржава.
Сада су Американци, који очигледно немају стрпљења или маште да траже путеве до безбедности компатибилне са нашим сопственим правним принципима, спремни да незаконито затворе без приговора оне којих се (с правом или не) плашимо.
Недавна одлука Судија Апелационог суда у Њујорку Кетрин Форест суспендовала је овај део НДАА, након тужбе против Закона коју је покренуло седам новинара и антиратних активиста. Пресуда је била непријатно изненађење за адвокате Министарства правде који бране притвор на неодређено време.
Оно што ће сада уследити биће покушај да се поништи или минимизира пресуда судије Форреста јер је „обуздава будуће војне операције” који би могао да нареди главнокомандујући током рата. Влада је у почетку тврдила да се одлука судије односила само на седам тужилаца, али је она брзо разјаснила своју пресуду како би јасно ставила до знања да њена пресуда „налаже спровођење члана 1021(б)(2) против било кога“.
Владини адвокати ће се сигурно жалити на Форестову одлуку. Ако буде потребно, они ће изјавити Врховном суду о неопходности нарушавања самог Устава који су се заклели да ће га поштовати, и тако је тренутно кратковидан тај крајњи суд, да ће се готово сигурно сложити.
Међутим, негативни потенцијал НДАА не престаје са питањем притвора на неодређено време. Сада је то изашло на видело да верзија закона из 2013. (која је усвојена од Представничког дома, али је тек треба да размотри Сенат) дозвољава Стејт департменту и Министарству одбране да управљају истом врстом масовних пропагандних кампања овде у САД које се тренутно воде као део америчке ратне напоре у страним земљама.
Овај најновији маневар је двостраначки рад двојице конгресмена: Мека Торнберија (републиканац) из Тексаса и Адама Смита (демократа) из државе Вашингтон. И једни и други тврде да тренутни закон, који забрањује овим владиним агенцијама да врше пропаганду унутар САД, „веже руке америчким дипломатским званичницима, војсци и другима тако што онемогућава нашу способност да ефикасно комуницирамо на кредибилан начин“.
Шта је са јавним дискурсом?
Торнберијев и Смитов поступак поставља питање улоге јавног дискурса. Наравно, дискурс који долази од владе је увек био искривљен. Ипак, до овог тренутка је постојало законодавно признање да влада не треба да лаже или да манипулише сопственим народом на начин на који то чини са страном публиком.
То је ту разлику коју би Торнбери и Смит елиминисали тако што би у институционалне описе послова министарстава за државу и одбрану уписали мисију продаје спољне политике америчке владе и њених пратећих ратова Американцима кроз масивне рекламне кампање.
Наравно, Торнбери и Смит не виде своје напоре као спонзорисање све софистициранијих напора на дезинформацијама. Ова два конгресмена су очигледно прогутала целу званичну патриотску причу и сада су закључили да сви остали морају да ураде исто.
То се дешава када изабрани званичници не праве разлику између пропаганде и „комуницирања на кредибилан начин“. Њихова лаковерност није добар знак. То сугерише да оно што често не ради у страним земљама је прилично вероватно да ће радити па овде код куће.
Људи у местима као што су Вијетнам, Ирак и Авганистан знају да САД јесу или су биле у њиховим земљама као војни освајач. Неки би можда одобрили ту позицију, али можемо са сигурношћу рећи да већина не. Хаос који окружује освајања и окупацију је толико непосредан, тако близу куће, да милиони америчких долара потрошених на подметнуте вести и друге облике лажног представљања неће да се супротставе тој стварности и тако побољшају имиџ САД и побеђују у ратовима.
Међутим, када и ако министарства за државу и одбрану покрену професионалне кампање дезинформација овде у САД, успех је готово загарантован. То је зато што не постоји супротан контекст у којем већина Американаца, укључујући већину у Конгресу, може да процени поруку психолошког рата.
Насиље и бруталност инвазије, окупације и отпора не утичу на локалне животе Американаца (осим породица америчких војника који се увек сматрају херојима), тако да вам остаје немилосрдно понављана патриотска порука из извора које сте учили да поверење.
Занимљива је и свакако значајна чињеница да иако су пропагандне кампање министарстава за државу и одбрану тренутно забрањене законом у домовини, ипак се одвија сличан процес дезинформисања владе. [За историјску перспективу ове врсте домаће пропаганде, погледајте Роберт Парри Изгубљена историја.]
Ни држава ни министарство одбране нису могли боље од администрације Џорџа В. Буша уочи инвазије на Ирак 2003. године. Доследно лагање Вашингтона, подстакнуто попустљивим медијским савезницима, утрло је пут за крвави дебакл који је популарно подржавао. У Ираку је иста пропаганда, контекстуализована раширеним насиљем, изазвала скептицизам и гађење.
Каква год да је забележена оваквих напора у иностранству, чини се мало сумње да Бушов успех 2003. сада инспирише владине „информационе оперативце“ да траже законско овлашћење да воде професионално осмишљене „џиновске маркетиншке кампање“ како би ефективно продали спољну политику и ратове нације својим Грађани. Отуда двостраначки напори Торнберија и Смита.
Треба имати на уму да владине бирократије, биле оне цивилне или војне, нису места слободног дискурса. Они су окружења „савладајте мисију и пратите наређења“. Иако би њихови представници, извучени из америчке јавности, могли да говоре о демократији, поштењу и садржајној дискусији, они заиста не практикују ове принципе, а вероватно ни не верују у њих.
Зато, у ери када новац представља слободу говора, а ратоборни конзервативци поседују све више медија, законодавство Торнберија и Смита изгледа очигледно и логично. Ако се усвоји закон, постаће камен темељац текућег процеса који претвара јавни дискурс у затрован бунар индоктринације.
Лоренс Дејвидсон је професор историје на Универзитету Вест Честер у Пенсилванији. Он је аутор Фореигн Полици Инц.: Приватизација америчког националног интереса; Америчка Палестина: популарне и званичне перцепције од Балфура до израелске државности; и Исламски фундаментализам.
Све више и више, Федералци ратују против сопствених грађана - управо оних људи који финансирају њихова зверства.
Њихови агенти нас силују на аеродромима. Војници често силују жене - а и неке мушкарце - када освоје неко место.
Они су већ „неограничено притворили“ америчке држављане (Хозе Падиља и Бредли Менинг) без формалних оптужби или суђења.
И они нас убијају, такође, нападима беспилотних летелица, на начин на који раде наше „непријатеље“ у иностранству (непријатељ је свако ко се противи америчкој окупацији његове земље).
Када је краљ Енглеске напао колоније, опседајући Бостон након његове чајанке и затварајући његову луку (тј. покушавајући да изгладњи Бостонце да се покоре), сви су препознали његов одговор као ратни чин. Према Бостону се понашао као према француском или шпанском граду. Убрзо након тога избио је пуцњавни рат.
У ком тренутку се бранимо од рата који су федералци покренули против нас? У ком тренутку схватамо да нас ови безумни политичари сматрају непријатељима исто колико и Ал Каиду?
Као што је ово нешто другачије него што нас главни медији БС хране и хране годинама. Велики бизнис контролише нашу владу и контролише наше главне медије и већ неко време. Овим се само жели легализовати лаж са којом су се извлачили.
...а можда и у смислу породичне историје, укључујући заташкавање Прескотовог скандала око Другог светског рата...и како се овај образац наставља кроз генерације, о чему је г. Пари писао.
И нешто о милионима добијеним од Рев.
Говорећи о пропаганди, надам се да ће Роберт Парри направити чланак који ће поставити истину о Бушу старијем (ЦИА, Летелиер, Иран-Цонтра, Панама, Иракгате, Пасспортгате, итд.) у прегледу надолазеће хагиографије ХБО-а, „41“.
Пари је писао о овим стварима у својој књизи „Тајност и привилегија“.
Знам то и како Парри има мноштво чланака о породици Буш. Само се надам да ће се наћи неко ко ће се посебно бавити бељењем старог „41“ у новом документарцу, тако да се може проследити интернетом. Већ сам видео критике чак и у „Тхе Даили Беаст” у којима се каже како је ХВ тако „диван човек”. Тачно…бивши директор ЦИА-е који и даље тврди да није био у вези са Иран-Цонтра…и даље и даље…
Ово је почетак кампање рехабилитације имиџа породице Буш. Мислите ли да је случајност да се ова ХБО хагиографија емитује исте недеље када је Џеб говорио како је његов отац његов херој и савршен колико човек може бити? Давао је изјаве попут ових које имплицирају да је попут свог оца и Регана, док користи речи да би се дистанцирао од свог брата. Па шта ако је сада критичан према републиканцима. То је само да би изгледао боље умеренима (и да преправи историју, тако да Реган изгледа умерено, иако је духовни отац садашње ГОП). Џеб није на функцији и не води кампању, а 2016. је далеко. Тако да он сада може да каже шта хоће да би изгледао умерен и разуман, а самим тим и за разлику од свог брата и радикалне стране странке са којом је В.
Олакшава претпоставку да је све што кажу лаж.
Као што је ово нешто другачије него што нас главни медији БС хране и хране годинама. Велики бизнис контролише нашу владу и контролише наше главне медије и већ дуже време. Овим се само жели легализовати лаж са којом су се извлачили.