Буш блокирао ирански нуклеарни споразум

Бивши високи ирански преговарач каже да је Иран понудио Западу споразум 2005. који би елиминисао могућност да Иран развије нуклеарну бомбу, али су план блокирали тврдолинијаши у администрацији Џорџа В. Буша који су одбили било какво право Ирана да прерађује уранијум, Гаретх Портер извештава за Интер Пресс Сервице.

Гаретх Портер

Француска и Немачка су у пролеће 2005. биле спремне да преговарају о иранском предлогу да сав свој обогаћени уранијум претвори у горивне шипке, што онемогућава његову употребу за нуклеарно оружје, али је Британија ставила вето на споразум на инсистирање Сједињених Држава, наводи нови извештај бившег врхунског иранског нуклеарног преговарача.

Сејед Хосеин Мусавијан, који је водио ирански нуклеарни преговарачки тим 2004. и 2005. године, јасно ставља до знања да је разлог одбијања понуде тај што је администрација Џорџа В. Буша одбила да подржи било какву способност Ирана за обогаћивање, без обзира на околности. Мусавијан открива раније непознате детаље о тој кључној епизоди у дипломатији око иранског нуклеарног питања у мемоарима објављеним у уторак. 

Мусавијан, сада гостујући научник на школи Вудро Вилсон Универзитета Принстон, био је главни политички помоћник бившег председника Хашемија Рафсанџанија и шеф комитета за спољне односе иранског Врховног савета за националну безбедност током његове политичко-дипломатске каријере у Ирану.

Мусавиану су биле поверене најосетљивије дипломатске мисије Ирана, укључујући преговоре о стратешком разумевању са саудијским престолонаследником Абдулахом почетком 1990-их и са америчким званичницима о Авганистану и Ал-Каиди 2001. и 2002. године, откривају његови мемоари. Али га је ухапсила администрација Махмуда Ахмадинеџада под оптужбом за „шпијунажу“ у априлу 2007.

Британско и америчко одбијање да наставе са иранском понудом, која је од тада могла да отклони политичку дипломатску кризу око иранског нуклеарног програма, потврђују бивши британски дипломата који је учествовао у преговорима и бивши европски амбасадори у Ирану. Мусавијан пише да му је један од европских преговарача рекао да су "спремни на компромис, али да су САД препрека".

Ова епизода се догодила неколико месеци након споразума између Ирана и британске, француске и немачке владе 15. новембра 2004. о условима за преговоре о „дугорочним аранжманима“, током којих је Иран пристао да задржи добровољну суспензију обогаћивања и друге нуклеарне активности.

Споразум о којем је требало преговарати требало је да „пружи објективне гаранције да је ирански нуклеарни програм искључиво у мирољубиве сврхе“, као и „чврсте гаранције о нуклеарној, технолошкој и економској сарадњи и чврсте обавезе по питањима безбедности“.

Али циљ ЕУ у преговорима био је да се захтева потпуни прекид сваког иранског богаћења. На састанку 23. марта 2005. у Паризу, ЕУ је позвала на неограничену суспензију богаћења од стране Ирана, што значи суспензију изван самих преговора.

На истом састанку, ирански преговарачи поднели су предлог који је укључивао „декларацију политике за претварање обогаћеног уранијума у ​​гориве шипке“ и „посвећеност добијању Додатног протокола“, који би омогућио ИАЕА да врши брзе инспекције непријављених објеката, који је ратификовао њен парламент.

Претварање ниско обогаћеног уранијума (ЛЕУ) у горивне шипке које се могу користити само за електране могла је да пружи гаранцију против употребе обогаћеног уранијума за нуклеарно оружје.

Иран није имао способност да произведе горивне шипке, тако да је импликација била да ће ЛЕУ морати да се отпреми у другу земљу ради конверзије или да се то уради под међународним покровитељством унутар Ирана. Једном када су гориви штапови произведени, за Иран би било практично немогуће да их поново претвори у војне сврхе.

Питер Џенкинс, тадашњи британски стални представник при ИАЕА и члан британске делегације на састанку у Паризу са Ираном, подсетио је у интервјуу за ИПС: „Сви смо били импресионирани предлогом.

Европске делегације су затражиле паузу како би међусобно разговарале о томе, подсетио је Џенкинс, али су убрзо одлучиле да кажу Ирану да ће им „требати више времена за даље разматрање“. Али Европљани нису настојали да даље истражују иранску понуду.

Мусавијан открива да је Иран неколико недеља након тог састанка сазнао да Европљани немају намеру да преговарају о било каквом споразуму који би Ирану омогућио било какав програм обогаћивања.

Француски амбасадор у Ирану Франсоа Николо му је 12. априла 2005. године, препричава Мусавијан, рекао да је немогуће да Европљани преговарају о иранском предлогу. „За САД обогаћивање у Ирану представља црвену линију коју ЕУ не може да пређе“, цитира Мусавијан речи Ницоуллауда.

У јуну 2009. Ницоуллауд је потписао изјаву са још пет бивших европских амбасадора у Ирану подсећајући да је 2005. „Иран био спреман да разговара о горњој граници за број својих центрифуга и да задржи своју стопу обогаћивања далеко испод високих нивоа неопходних за оружје “, али да су „Европљани и Американци хтели да приморају Иран да у потпуности напусти свој програм обогаћивања”.

Џенкинс је подсетио да је био свестан да ниједан предлог, ма колико био предстојећи у вези са уверавањима против преусмеравања ЛЕУ на нуклеарно оружје, не би био прихватљив за британску владу ако би укључивао наставак обогаћивања. „У срцу сам знао да је ово губљење времена да неће летети“, присећа се он.

„Британски циљ је био да се у потпуности елиминише иранска способност обогаћивања“, рекао је Џенкинс. „Сећам се да нисмо могли чак ни да дозволимо Ирану да има 20 центрифуга за потребе истраживања и развоја (истраживања и развоја), јер смо сами савладали технологију са још мање од тога.

Иранци су европској тројци јасно ставили до знања да не могу да пристану на било какав губитак права на богаћење, према Џенкинсу, али су се Европљани надали да је то само почетна преговарачка позиција.

„Мислим да нисмо у потпуности схватили у марту 2005. да Иран није спреман да одустане од богаћења као цене нагодбе“, присећа се Џенкинс. „Веровали смо да би они попустили ако бисмо могли да смислимо довољне подстицаје и уплашимо Иран претњом да ће се упутити Савету безбедности (Уједињених нација).

Након што је прочитао Мусавианов записник са састанка са Ницоуллаудом, врховни вођа је дао инструкције свом координатору за нуклеарну политику, Хасану Ровханију, да поново покрене постројење за конверзију уранијума у ​​Исфахану. Иран је укључио постројење за конверзију у своју суспензију активности обогаћивања само уз велику невољност под притиском европских преговарача.

У међувремену, Мусавијан је кренуо у обилазак како би покушао да убеди Европљане да прихвате иранску понуду како би осигурао да неће преусмерити уранијум у нуклеарно оружје. Он подсећа да је свом немачком колеги Михаелу Шеферу у Берлину понудио још један предлог који ирански лидери још нису одобрили.

Према предлогу Моусавија, Иран би наставио конверзију уранијума у ​​фабрици у Исфахану, али би извезао свој производ у „усклађену земљу“ у замену за жуту погачу, у облику уранијума пре обогаћивања.

У каснијој фази предлога, Иран би започео обогаћивање у Натанзу са око 3,000 центрифуга, али би опет извезао сав обогаћени уранијум у „усклађену земљу“.

Док се спроводе ти ванредни аранжмани, предложио је Мусавијан, преговори о „коначном компромису” о „објективним гаранцијама нескретања” и „чврстим гаранцијама” ЕУ о свеобухватним односима са Ираном би трајали највише годину дана, а Иран ће усвојити распоред за обогаћивање који је договорен са ЕУ „на основу иранских потреба за горивом“.

Шафер је охрабрио Мусавијана да настави са овим предлогом са Французима и Британцима, а француски политички директор Станислас Лефавр Лабуле му је рекао да ће то зависити од британског одговора. Али Мусавијан пише да му је британски генерални директор за политичка питања Џон Соверс рекао да Бушова администрација „никада неће толерисати рад чак ни једне центрифуге у Ирану”.

Након круга састанака са Европљанима, Рохани је Мусавиана обавестио да је иранско руководство прихватило пакет који је предложио, на основу минимума од 3,000 центрифуга и једногодишњег ограничења преговора. Али трећи услов је био да Европљани морају да се договоре о плану пре августовских иранских председничких избора.

Трећи услов сугерише да врховни вођа Али Хамнеи није желео да ниједан од два председничка кандидата, Хашеми Рафсанџани или Махмоунд Ахмадинеџад, добију заслуге за споразум са Европљанима.

Конверзија највећег дела иранског ниско обогаћеног уранијума (ЛЕУ) у горивне шипке након извоза у Француску или Русију била је основа за дипломатски предлог администрације Барака Обаме Ирану у октобру 2009.

Ахмадинеџадова влада је преговарала са америчким и европским дипломатама о том предлогу, али на крају Иран није био вољан да се одвоји од чак 80 одсто својих залиха обогаћеног уранијума, а да заузврат не добије било какву промену у политици САД.

Герет Портер је истраживачки историчар и новинар специјализован за политику националне безбедности САД. Броширано издање његове најновије књиге, Опасности доминације: неравнотежа моћи и пут ка рату у Вијетнаму, објављена је 2006. [Ова прича се првобитно појавила у Интер Пресс Сервице-у.]