Улични протести у Чикагу били су усмерени на самит НАТО-а на коме је председник Обама промовисао постепено војно повлачење из Авганистана. Међутим, демонстранти су оспорили сталну потребу за овим скупим савезом дизајнираним за Хладни рат, извјештава Лоренс С. Витнер.
Аутор: Лавренце С. Виттнер
Организација Северноатлантског пакта (познатија као НАТО) поново је у вестима захваљујући самиту НАТО-а у Чикагу током викенда 19-20. маја и великим јавним демонстрацијама у Чикагу против овог војног пакта.
На сајту НАТО-а мисија алијансе је дефинисана као „Мир и безбедност“ и приказано је двоје деце како леже у трави, у пратњи птице, цвета и срећног цвркута птица. Нигде се не помиње чињеница да је НАТО најмоћнији војни пакт на свету, или да нације НАТО учествују са 70 одсто светске годишње војне потрошње од 1.74 трилиона долара.
Организатори демонстрација, које су окупиле групе за мир и социјалну правду, напале су НАТО да је заглибио свет у бескрајни рат и да је преусмерио огромне ресурсе на милитаризам. Према речима портпарола једне од протестних група, Пеаце Ацтион: „Време је да се повуче НАТО и формира нова алијанса за решавање проблема незапослености, глади и климатских промена.
НАТО је покренут у априлу 1949. године, у време када су се западни лидери плашили да ће Совјетски Савез, ако се не обузда, напасти Западну Европу. Влада САД је играла кључну улогу у организовању савеза, који је довео не само западноевропске нације, већ и Сједињене Државе и Канаду. Под доминацијом Сједињених Држава, НАТО је имао чисто одбрамбену мисију — да заштити своје чланове од војног напада, вероватно од стране Совјетског Савеза.
Тај напад се никада није догодио, било зато што га је одвраћало постојање НАТО-а или зато што совјетска влада уопште није имала намеру да нападне. Вероватно никада нећемо сазнати. У сваком случају, са завршетком Хладног рата и нестанком Совјетског Савеза, чинило се да је НАТО наџивео своју корисност.
Али огромне војне установе, као и друге бирократије, ретко само нестају. Ако првобитна мисија више не постоји, могу се пронаћи нове мисије. И тако је војна моћ НАТО-а касније употребљена за бомбардовање Југославије, за вођење противпобуњеничког рата у Авганистану и за бомбардовање Либије.
У међувремену, НАТО је проширио своје чланство и војне објекте на источноевропске нације тик уз руску границу, стварајући тако обновљене тензије са том великом војном силом и дајући јој подстицај да организује супротстављени војни пакт, можда са Кином.
Чини се да се ништа од овога неће ускоро завршити. У данима који су претходили састанку у Чикагу, нову, свеобухватну улогу НАТО-а истакла је Оана Лонгеску, портпарол НАТО-а, која је најавила да ће се на самиту разговарати о „укупном ставу Алијансе у одвраћању и одбрани од читавог спектра претњи у 21. века, и узмите у обзир НАТО-ву мешавину конвенционалних, нуклеарних и противракетних одбрамбених снага.”
Поштено за НАТО планере, треба напоменути да, када је реч о глобалним стварима, они делују у релативном вакууму. Постоје стварни проблеми међународне безбедности и неки ентитет би свакако требало да их решава.
Али да ли је НАТО прави ентитет? На крају крајева, НАТО је војни пакт, којим доминирају Сједињене Државе и који се састоји од релативно мале групе европских и северноамеричких нација које сами бирају. Огромна већина земаља света не припада НАТО-у и нема никаквог утицаја на њега.
Ко је поставио НАТО за представника светског народа? Зашто би јавност у Индији, Бразилу, Кини, Јужној Африци, Аргентини или већини других нација требало да се идентификује са одлукама војних команданата НАТО-а?
Организација која представља нације и људе света су Уједињене нације. Осмишљене да спасу планету од „пошасти рата“, Уједињене нације имају Савет безбедности (у коме Сједињене Државе имају стално чланство) који би требало да се бави питањима светске безбедности.
За разлику од НАТО-а, чије су одлуке често контроверзне, а понекад и упитне, Уједињене нације готово увек излазе са одлукама које имају широку међународну подршку и, штавише, показују значајну мудрост и војну уздржаност.
Проблем са одлукама УН није то што су оне лоше, већ што их је тешко спровести. А главни разлог за потешкоће у примени је тај што је Савет безбедности спутан ветом који може да примени било која нација.
Тако је, слично као филибустер у америчком Сенату, који Сједињеним Државама све мање и мање влада, вето Савета безбедности озбиљно је ограничио оно што је светска организација у стању да уради у решавању глобалних безбедносних питања.
Дакле, када би лидери НАТО држава заиста озбиљно мислили да обезбеде деци свет у коме би се могли у миру играти међу птицама и цвећем, радили би на јачању Уједињених нација и престали да посвећују огромна средства сумњивим ратовима.
Лавренце С. Виттнер је професор историје емеритус на СУНИ/Албани. Његова најновија књига је Рад за мир и правду: мемоари активистичког интелектуалца (Университи оф Теннессее Пресс).
НАТО би могао бити још један пример онога што је Национални стратешки наратив назвао „хладноратовским размишљањем“. Такво размишљање, иако је некада било од помоћи, више се не бави стварним претњама свету. То је раздвојено нас против њих. Распада се када се узме у обзир озбиљност глобалних климатских промена, тешко оптерећен и префинансиран, милитаризован, једноврстан спољнополитички пакет, одсуство говора о великом ремонту инфраструктуре, потреба за озбиљну дискусију и свеобухватну ревизију образовног система САД и проблема које ствара визија програма права који се више не баве реалношћу живота који су имали користи од њих.
НАТО је још један заступник америчке неоконзерватске администрације.
Део војног индустријског комплекса који „штити“ људе широм света.
Као што је НАТО штитио народ Либије користећи ратне авионе користећи муницију са осиромашеним уранијумом и касетне бомбе.
http://media.abovetopsecret.com/videoplayer/7955.swf