По дефиницији, „тероризам“ се односи на нападе на цивиле у политичке сврхе. Али америчка влада је ревидирала тај термин да покрије сваки напад на Американце, укључујући војнике који се боре било где у свету, што је злоупотреба концепта који омета договор о ослобађању америчког заробљеника, пише бивши аналитичар ЦИА-е Пол Р. Пилар.
Аутор Паул Р. Пиллар
Једини актуелни амерички ратни заробљеник, наредник Боу Бергдал, остаје у заробљеништву углавном због погрешног изједначавања ратних борби са антитероризмом. Та лажна једначина је допринела патњи многих других Американаца у униформи и њихових најмилијих.
То је дало веродостојност образложењу Бушове администрације за покретање рата у Ираку, и представљало је основу за наставак рата у Авганистану деценију након што је Операција Трајна слобода постигла своје непосредне антитерористичке циљеве. Тешкоће наредника Бергдала и његове породице једноставно доприносе том данаку.
Сгт. штаба америчке војске. Мик Милер показује авганистанском сељанину како да стави прст на ручни уређај за откривање идентитета да би скенирао отисак прста у авганистанској јужној провинцији Газни, 4. маја 2012. (фотографија Министарства одбране)
Тачне околности Бергдаловог хватања у провинцији Пактика у Авганистану у јуну 2009. су донекле сумњиве, али није сумње да је он био војник у војној јединици која је водила противпобуњеничке операције. Његово хватање није била нека киднаповање терориста у једном граду. Његови отмичари били су побуњеници против којих НАТО води своју противпобуњеничку кампању.
Тајни разговори су наводно указали на могући договор према којем би Бергдал био ослобођен у замену за пребацивање пет талибанских затвореника који се сада налазе у Гвантанаму под надзор владе Катара.
Такав договор би имао вишеструке предности за Сједињене Државе. То би ослободило Бергдала. То би помогло у изградњи међусобног поверења са талибанима и тиме помогло у преговорима о даљим споразумима, који су од суштинске важности ако Авганистан икада жели да има макар и мало стабилности. А то би значило пет мање затвореника Гвантанама које би Сједињене Државе морале да пронађу начин да се збрину.
Разговори су запели око услова под којима ће талибански затвореници бити држани у Катару. Обамина администрација очигледно заузима тврд став како би осигурала да се умешани талибани не врате милитантним активностима. Готово је сигурно да заузима ту тврду линију не због било какве разлике коју би пет момака из Гвантанама могла направити, већ због пријема који би се сваки такав договор вратио у Сједињене Државе.
Тај пријем би био заснован на слободној и неограниченој употреби израза „терориста“. Засновао би се на идеји да наставак противпобуњеника у Авганистану на неки начин штити Американце од тероризма, док је уместо тога постао напор за изградњу нације.
То би се заснивало на тенденцији да се авганистански талибани етикетирају као терористи, иако они нису међународна терористичка група и уместо тога су заинтересовани за расподелу моћи у Авганистану. Због такве конфузије, врста договора о којој се погрешно расправљало би се сматрала кршењем дугогодишње америчке политике нечињења уступака терористима.
Та политика се прилично доследно прати (осим у афери Иран-Контра која је запамћена као срамота). Политика има здраву основу да не подстиче више терористичких киднаповања. Али принцип се заправо не односи на војног непријатеља у Авганистану, талибане, који немају неку ширу терористичку агенду и немају интереса да узимају заробљенике осим у оној мери у којој би то могло помоћи да се стране снаге извуку из Авганистана.
Са овим сукобима, и демократе и републиканци, жељни да задрже строге антитерористичке акредитиве, спремни су да осуде сваки договор који садржи чак и дашак неспутане слободе за затворенике који су сада у Гвантанаму. Америчка изборна кампања само погоршава ситуацију. Мит Ромни се противио предложеном трансферу, рекавши „ми не преговарамо са терористима“.
Усред политикантства и концептуалне и терминолошке збрке, наредник Бергдал остаје на неодређено време у заточеништву.
Постсцрипт за оне који се руководе питањем: „Шта би Израелци урадили?“: Подсетимо се да је прошле године израелска влада ослободила 1,027 палестинских затвореника, од којих многи Израелци сматрају терористима, у замену за ослобађање од Хамас јединог израелског војника, наредника Гилада Шалита.
Пол Р. Пилар, за својих 28 година у Централној обавештајној агенцији, постао је један од најбољих аналитичара агенције. Сада је гостујући професор на Универзитету Џорџтаун за студије безбедности. (Овај чланак се први пут појавио као блог пост на веб страници Тхе Натионал Интерест. Поново штампано уз дозволу аутора.)
Иначе, овај чланак би могао бити користан као наставак на другу причу коју су мејнстрим медији потпуно игнорисали:
Мекејн и прикривање заробљеника
Кандидат за „ратног хероја“ закопао је информације о ратним заробљеницима који су остали у Вијетнаму.
Аутор Сидни Шанберг – 1. јул 2010
Подржавам трупе моје дупе. Ови лицемери са жутим тракама „подржавају наше трупе“ требало би да се стиде.
Како је типично за САД да користе израелски пример. Хамас је група отпора, забринута само за права Палестинаца. Шалит је био окупациони војник који је незаконито спроводио блокаду од стране Израела. Ко је терориста? Омар Кхадр је био канадско дете у Авганистану са својим оцем када су САД извршиле инвазију на Авганистан. Он је годинама био у самици у Гитму због „убиства” америчког војника који није имао посла да буде тамо. САД имају моћ, али немају морал.
Повремено погледам своју стару картицу ИИИ категорије Женевских конвенција. Питам се. Сада када смо потпуно уништили наш кредибилитет као потписника тих чланака, да ли се они и даље труде да издају те картице? Мучење, ванредно изручење, самица, изолација од хуманитарних агенција и отписивање цивилних жртава као „колатерална штета“ све су ствари за које смо у прошлости покушавали, осуђивали и погубили наше непријатеље. Могли бисмо да претендујемо на „морални врх”, јер Американци нису радили те ствари. Прогласили смо „Рат против тероризма”, али смо лицемерно користили жаргон да бисмо избегли законе рата. То је рат, али није. У супротном, инвазија на суверену нацију била би „агресорски рат“, највиши међународни злочин према Нирнбершким принципима. Своје противнике називамо „непријатељским борцима“ како бисмо им ускратили правну заштиту према међународним стандардима. Ово, упркос чињеници да никада није постојала таква ствар као „непријатељски борац” све док нисмо измислили овај орвеловски израз двоструког говора. Користећи ову ознаку, ускраћена им је и цивилна и војна правна заштита. Ми наводно водимо 'рат', али непријатељ нема војника. Паметно, зар не? Они су побуњеници или борци или терористи, и када стигну у Гвантанамо, они су „мете“ високе или ниске вредности. Ми их зовемо све осим људима и војницима.
Немам симпатија за ове 'непријатељске борце'. Али протраћивши морални ауторитет који смо стекли у Нирнбергу, издали смо наше војнике када су заробљени. Назвавши наше непријатеље ратним заробљеницима, могли бисмо их задржати на неодређено време до краја непријатељстава. Правно решавање ових питања тада постаје једноставна ствар. Под овим околностима, све што урадимо биће исмејано као „кенгур суд”. Нацистички оптуженици у Нирнбергу исмевали су поступак као „правду победника“. Али придржавање здравих правних принципа и одсуство тајности лишили су овај аргумент легитимитета. У Гвантанаму није тако.
Најдрагоценија заштита на коју је било који амерички војник у заточеништву могао да се ослони било је потпуно сазнање да ће Америка остати при Женевским конвенцијама. Нека Бог помогне непријатељу који је прекршио те стандарде. Шта сад има тај Војник? Доктрина која његове отмичаре означава као 'терористе', па стога ниједан од канала комуникације који би се обично користио да би се осигурало његово хумано поступање. „Подржи наше трупе“ значи више од смешне жуте налепнице са траком на задњем делу аутомобила. То значи придржавање принципа који их чувају од непотребне штете. Нисмо успели да се придржавамо тих принципа. И у том неуспеху нема ничег патриотског.
ФГ –
Врло добро речено. Као ветеран, у потпуности делим ваша осећања. Овој мешавини је додата и чињеница да је судбина овог америчког заробљеника додатно компликована циничним политичким прорачунима двојице мушкараца који се постављају за председничке изборе 2012.
Апсолутно срамотно.
Билл из Сагинав
Али, Бил! То су само шаховске фигуре, које поставља Пентагон. Можда би ревизија покренула неку реформу. Биће потребно око сто година, али било би добро знати да ће се будући ратни заробљеници боље третирати.
Извините, прекасно је да пошаљете талибане у Либију, осим ако то није да се та земља заштити од свог народа.
Лудост свега овога је у томе што смо годинама обучавали и користили талибане у централној Азији да унапредимо нашу геополитичку агенду. Због страха да ће се САД ослободити да би се талибани вратили да се боре како би освајачи њихове земље (нас?) морали да оду (или можда добро склопе ТАПИ), преговори су у застоју? Можда би могли да им плате да иду да се боре у Сирији и Либану где ми такође немамо посла, па да врате доларе које за то зараде да би помогли својим колегама „терористима“ код куће. Све је то толико компликовано да само генији у Ранду и „мајке геополитичке инвенције“ (тако лепо сумирале Колин Роули) знају како да се крећу кроз све то.
Господине Пилар, хвала вам на трезвеној анализи и разумном савету. Надам се да неко у Управи слуша.