Усред ударања ратних бубњева на Капитол Хилу, на новинским страницама и на трагу републиканске кампање, председник Обама је инсистирао на томе да се миру пружи још једна шанса у вези са иранским нуклеарним програмом, али је признао кључну основу за могућност још једног превентивног рата , примећује Винслоу Мајерс.
Би Винслов Миерс
Када је председник Барак Обама разговарао са моћном лобистичком организацијом америчког Одбора за односе са јавношћу Израела (АИПАЦ), обезбедио је неопходно црвено месо, америчка подршка Израелу остаје чврста, а рат против Ирана да спречи њихову набавку нуклеарног оружја и даље је одржива опција .
Обамино повлађивање (праведно речено ублажено његовом континуираном посвећеношћу дипломатији) игнорисало је сопствено нуклеарно оружје Израела и чврсту подршку његове владе насељима која настављају да нагризају палестинску територију.
Председник Обама потписује протетску руку наредника маринца. Карлос Еванс током обиласка Беле куће за рањене ветеране 6. марта. (Фото Беле куће: Пете Соуза)
Без сумње је изгледало неприкладно испитати текућу патњу Палестинаца са том одређеном публиком, или чак потенцијалну патњу људи у Ирану и Израелу ако се пси рата пусте. Уместо тога, одлучио је да употреби језик „ми против њих“ како би ојачао своје шансе за избор.
Функционери и кандидати то морају учинити у нашој поларизованој култури. Не само јеврејско-амерички и израелски конзервативци, већ и Мит Ромни и пријатељи ће држати Обамине ноге ватри.
Политичким лидерима, демократским или аутократским, готово је немогуће не упасти у упрошћену реторику претње. Стара је колико и национална држава. Оно што је ново је деструктивна моћ оружја којим владе могу да поткрепе свој хаос. То подиже улог у рату речи.
Зачарани круг реторике претњи постаје самоодржив, подстакнут величином оружја и страховима које они изазивају. Лидери мањих земаља примећују шта се догодило Либијцу Моамеру Гадафију када се добровољно одрекао свог програма наоружања.
Пролиферација се наставља, водећи само у једном могућем правцу, преко водопада. Као што је Ајнштајн тврдио, не можемо решити проблем на истом нивоу са којег је проблем настао. У овом случају нема гашења ватре ватром. Милитантна реторика је ескалација ка конфронтацијама које ће увек имати кубанску ракетну кризу као свој архетип.
У овом циклусу ескалације поричемо аспекте себе које нам је тешко да прихватимо, похлепу, агресију, тајну манипулацију и пројектујемо те ускраћене атрибуте на „њих“, „другог“. Претпостављамо да је „наше“ нуклеарно оружје чисто одбрамбено, одвраћање од злонамерне намере. „Њихово“ нуклеарно оружје (или могући програм нуклеарног оружја у случају Ирана) је сам облик зла.
Чак и у нашој земљи више се дефинишемо према томе против кога смо него шта нам је заједничко са онима за које сматрамо да су изван нашег круга припадности. Овај процес је издубио витални центар наше политике, против чега је сенатор Олимпија Сноу из Р-Маине протестовала одбијањем поновног избора. То такође подстиче неоправдани утицај медијских глупана као што је Раш Лимбо, чији су неки од заштитника реклама коначно почели да га напуштају као што је одавно требало.
Неразумевање пројекције и приказивања непријатеља на међународном нивоу може бити фатално. Наравно, треба да наставимо да позивамо иранске лидере на њихов антисемитизам. Такође би могло помоћи да признамо своју улогу у стварању неконструктивне динамике између Ирана и САД, враћајући се на наше тајно мешање у њихове изборе из 1953. године.
Наш стереотип о Ирану као делу „осовине зла“ срушио се 2009. са сликама храбрих иранских грађана који ризикују своје животе да би демонстрирали више самоопредељења. Сигурно се нису промениле тежње иранског народа, њих 80 милиона, да не буде бомбардован нити да се њиме неправедно влада.
Једина промена била је наша привремена спознаја да они нису непријатељи вредни уништења, већ љубитељи демократије попут нас. Сада 2012. поново постају демони. Зар не можемо да видимо произвољан квалитет ове динамике?
Морамо да базирамо наш дијалог са противницима на избору између међусобног самоубиства и заједничког опстанка, охрабрујући наше лидере да користе језик који претвара зачаране кругове отуђења и претње у врлине кругове сарадње и превенције.
Роберт Фрост је једном написао: „Природа у њеном најдубљем сопству дели/да мучи мушкарце да морају да заузму страну. Истина, али сада моћ фисије звезда, коју су наши научници откључали у Новој мексичкој пустињи 1945. и пустили на Хирошиму, изазива наше најдубље ја да пређемо на страну и окончамо наше опасне реторичке игре нуклеарне енергије. пилетина.
Винслоу Мајерс, аутор Живот изван рата: водич за грађане, служи у одбору изван рата (ввв.беиондвар.орг), непрофитна образовна фондација чија је мисија да истражује, моделира и промовише средства за живот човечанства без рата.
Данас ЛАТимес има саопштење на целој страници о овом питању које јасно изражава мишљење људи, војске и највиших државних званичника. Нераскидиву везу је Нетањаху прекинуо давно када је променио оно што је била америчка брига о правди и симпатији према јеврејском народу у обавезу владавине. То је ситуација коју је створио нелојалан и корумпиран Конгрес. Док се појављују чињенице о нечасној продаји америчког суверенитета од стране нашег Конгреса и прошлих администрација, грађани и сви људи од интегритета и лојалности овој нацији проговарају. Причање је завршено. Делујући као адвокат јеврејске мафије, наш Стејт департмент је бранио Израел од 65 РЕЗОЛУЦИЈА УН, не рачунајући међународне законе. Гроф је само зауставио злоупотребе. Ово је понижавајуће за нације које тврде да се залажу за правду за све. Председник је овога пута стајао на свом месту, Конгрес је умео да спасе Нетањахуа и увредио председника нудећи Израелу „БОМБУ“ која му је потребна да нападне Иран под условом да је не употреби до после избора???
Колико се може увредити пре него што се заузме за Част овог народа и наших вођа?
Иако је главна поента чланка здрава, „наше прикривено мешање у њихове изборе из 1953. је превише благ израз за употребу.
Америчка влада је извршила два војна пуча (путем „Операције Ајакс“, коју су водили агенти ЦИА-е Кермит Рузвелт – унук Теодора „Тедија“ Рузвелта и Доналда Вилбера, поступајући по наређењу америчког директора Централне обавештајне службе Алена Далеса…) 1953. збацити секуларну, демократски изабрану владу Мохамеда Мосаддега, и ставити бруталног Мохаммад-Реза Схаха Пахлавија (ака „Шах“) на власт – у име нафтне компаније коју сада знамо као „БП“, да поништи иранску нафтну индустрију која је национализован, а Иран је преузео контролу над својим природним ресурсима од страних корпорација, све док америчка влада није оркестрирала војни удар.
Све је то део дуге прљаве историје америчке владе и корпоративне политике плус отворене и прикривене акције, које су потпуно уништиле свако уверење Иранаца да влада САД подржава секуларну демократију и стварну слободу за Иран или за друге нације на Блиском истоку. Ово су коментарисали многи, укључујући и неке бивше званичнике америчке владе:
„Сједињене Државе су 1953. године играле значајну улогу у оркестрирању свргавања популарног иранског премијера Мохамеда Мосадека. Ајзенхауерова администрација је веровала да су њени поступци оправдани из стратешких разлога; али је државни удар очигледно био назадовање за политички развој Ирана. И сада је лако видети зашто многи Иранци настављају да негодују због интервенције Америке у њиховим унутрашњим пословима…” – Бивша америчка државна секретарка Медлин Олбрајт 17. марта 2000.
Сваки рат са Ираном био би катастрофалан за цео Блиски исток и свет. Пошто Израел тако проклето жели овај рат, рат је оно што ће доћи заједно са много више антисемитизма/антиамериканизма и више економских потешкоћа. Зар вама јебеним људима није већ доста? Американци су уморни од срања, желимо да се врате радна места и наше слободе! Дођавола са твојим бескрајним проклетим ратовима.
Добро речено, Сони.
Која овлашћења према међународном праву имају САД да покрену још један превентивни рат против наводних програма ОМУ и ОМУ за које се чак не може доказати да постоје? Заиста, ако би постало очигледно да Иран заиста има програм нуклеарног оружја, одакле би такав ауторитет дошао? Мислим да је једина очигледна тврдња коју треба изнети је да да Иран има нуклеарно оружје, ратни бубњеви би одмах престали да туку, иначе Иранци не могу ништа да убеде бубњеве у Вашингтону и Тел Авиву да га немају оружја или програма наоружања више него што би Ирачани могли.