Нова анкета показује да Израелци имају скептичнији став према бомбардовању Ирана од неких њихових лидера, а да не спомињемо неоконзерваторске ратне јастребове у Сједињеним Државама, налаз за који бивши аналитичар ЦИА Пол Р. Пилар каже да би требало да ојача отпор председника Обаме према израелски удар.
Аутор Паул Р. Пиллар
Схиблеи Телхами са Универзитета Мериленд, у сарадњи са Дахаф институтом у Израелу, управо је објавио резултати анкете узето у протеклој недељи о израелском мишљењу о Ирану и америчкој политици. Ставови Израела према ефикасности војног удара против иранског нуклеарног програма су паралелни са распоном ставова који се о тој теми могу чути у Сједињеним Државама.
Ако постоји било какво изненађење, то је да ставови Израела нису ништа јастребови него што јесу, без обзира на ратну реторику коју Нетањахуова влада шири већ месецима. (Свако ко сумња у способност владиног ударања у бубњеве да изгради јавну подршку рату требало би да се сети огромног ефекта ударања бубња администрације Џорџа Буша у Ирак на америчко јавно мњење.)
Израелски премијер Бењамин Нетањаху се састао са председником Обамом 1. септембра 2010. (фотографија Беле куће Пете Соуза)
Само 22 одсто Израелаца верује да би војни удар Израела одложио способност Ирана да развије нуклеарно оружје за најмање пет година; још 22 одсто процењује кашњење од три до пет година. Девет одсто Израелаца верује да би кашњење било само годину или две. Тридесет одсто испитаника верује да штрајк или не би имао ефекта на ирански програм или би га убрзао.
Упитани какав би ефекат израелског удара имао на иранску владу, испитаници су били равномерно подељени између оних који верују да би удар ослабио ирански режим и оних који верују да би га ојачао.
На кључно питање да ли Израел треба да започне такав удар, без обзира на чињеницу да Сједињене Државе и силе то саветују, само 19 одсто Израелаца се залаже за напад чак и када се суоче са америчком опозицијом. Тридесет четири посто се противи штрајку без обзира на све. Мноштво, 42 одсто, подржало би штрајк само ако би имао подршку барем Сједињених Држава.
Тај последњи резултат требало би да буде основа за главну тачку разговора председника Барака Обаме када се следеће недеље састане са премијером Нетањахуом. Председник треба да јасно стави до знања да, ако израелска влада започне рат, неће имати подршку САД. То би значило да би такав чин стратешке глупости био и чин политичке глупости за Нетањахуа, с обзиром на то да би се суочио са ставовима велике већине Израелаца.
Овај савет је додуше у супротности са уобичајеним начином гледања на односе између Израела и Сједињених Држава, у коме смо изгледа постали резигнирани да бивша земља игра политику друге земље као виолину. Али покровитељ супермоћи, а не само великодушно подржани клијент, такође би требало да буде у стању да игра.
У том смислу, Телхамијева анкета нуди додатну подршку председнику Обами. Упитани кога би желели да победи на овогодишњим председничким изборима у САД, Израелци су се равномерно поделили у трци између Обаме и Ромнија, и очигледно им је дражи Обама у мечевима са сваким од осталих кандидата који су још увек у предизборној трци републиканаца. (Највећа предност Обаме је у односу на Рика Санторума, кандидата који је звучао најратоборније према Ирану.)
Какав год ефекат да тежња републиканских кандидата да надмаше председника као љубитеља Израела може да има на тврдокорну републиканску базу у Сједињеним Државама, чини се да не осваја много Израелаца.
Када се председник Обама следеће недеље обрати АИПАЦ-у, требало би, и несумњиво ће то да хоће, да изрази континуирану снажну подршку САД безбедности Израела. Он такође треба, али вероватно неће, да разговара о последицама могућег војног напада на Иран у терминима који одражавају ставове Израела измерене у овонедељној анкети.
Он би требало да говори о томе како је највише што се може постићи ударом краткорочно одлагање иранских активности и да би удар поставио терен за бескрајни војни сукоб са Иранцима. Такође би требало да говори о томе како би политички ефекат у Ирану могао да ојача омражени режим у Техерану, колико и да га ослаби.
Зашто би амерички председник имао проблеме са АИПАЦ-ом говорећи изразима који одражавају ставове израелског народа? Ако се ипак нађе у невољи, то ће само изнова показати како АИПАЦ не заступа ставове или интересе израелског народа у целини.
Наравно, ако би председник тако говорио, наишао би на хор осуде америчких критичара који су већ тврдили да о војној опцији треба говорити горе, а не доле, и да је звецкање сабљом најбољи начин да се добити иранску пажњу и иранске уступке. Али политички и психолошки императиви значе да је већа вероватноћа да ће одговор врховног вође Хамнеија или других иранских лидера на звецкање сабљама бити да им копају у пете и да више него икада буду свесни потребе да не покажу слабост.
Недавни допринос Амитаија Еционија на овим просторима сасвим је тачно да преговори представљају једини излаз из овог опасног ћорсокака, а да отворено промовисање промене режима у Техерану само умањује шансе да се било шта преговара са Иранцима. Али он греши да је претња ратом начин да се унапреде преговори.
Идеја да је америчка инвазија на Ирак 2003. била нека врста примамљивости за преговоре није ништа валиднија са Ираном него што је, како неки тврде, била са Либијом. (Кадафијеве одлуке да изађе из тероризма, да оконча своје програме развоја оружја и да преговара о новим односима са Сједињеним Државама донете су неколико година раније.)
Врхунац иранске сарадње са Сједињеним Државама дошао је крајем 2001. и почетком 2002. пре Бушова администрација је залупила врата Иранцима пред лицем и прогласила Осовину зла. Инвазија 2003. била је подсетник на посвећеност Вашингтона промени режима, а не преговорима.
Преговарање је заиста излаз из могуће катастрофе, а пут до преговора, чак и са најтежим и најтежим режимима, је кроз стрпљиво ангажовање. Тхе најновији развој у суочавању са севернокорејским нуклеарним програмом још једном демонстрира ту истину.
Пол Р. Пилар, за својих 28 година у Централној обавештајној агенцији, постао је један од најбољих аналитичара агенције. Сада је гостујући професор на Универзитету Џорџтаун за студије безбедности. (Овај чланак се први пут појавио као блог пост на веб локацији Тхе Натионал Интерест. Поново штампан уз дозволу аутора.)
Али ако десничари могу да одрже ратну помаму и испровоцирају Иран да додатно смањи испоруке нафте, они могу повећати цену гаса на станици и окривити Обаму. То ће избећи стварну кривицу за високе цене - деценије глупе блискоисточне спољне политике која такође отвара врата шпекулантима, тако да добијамо двоструки ударац.
„Председник треба да јасно стави до знања да, ако израелска влада покрене рат, неће имати подршку САД.
Ту си у праву. Можда употребите мегафон на састанку. Очигледно Нетањаху не чује добро.