Неуспех 'продемократских' ратова

Кључно оправдање за три недавне америчке војне акције у Авганистану, Ираку и Либији било је збацивање бруталних диктатора и отварање пута за демократскију будућност. Али ове насилне стратегије нису успеле на продемократском фронту, пише Иван Еланд из Независног института.

Иван Еланд

Упркос напорима Џорџа В. Буша и Барака Обаме да свргну стране диктаторе и искористе војну моћ да насилно наметну демократију споља, демократија обично боље функционише ако се одоздо подиже по жељи народа.

У Ираку, чак и пре него што су се америчке снаге повукле, шиитски председник Нури ал Малики враћао је земљу ка диктатури. Сада када су америчке снаге нестале, са покушајима хапшења сунитског потпредседника и притварањем других истакнутих сунита, Малики убрзава процес.

Председник Џорџ В. Буш се састаје са ирачким премијером Нуријем ал Маликијем у јуну 2006.

У међувремену, радикална сунитска група Ал-Каида у Месопотамији појачава нападе на шиите, надајући се да ће поново запалити секташки грађански рат 2006. и 2007. Са дугом историјом у Ираку ривалских етно-секташких група у сукобу, сунитски диктатори, и никаква култура политичког компромиса потребна за демократију, изгледи за наметнуту демократију никада нису били велики.

У Авганистану је ситуација још гора, јер је опозиција талибанској влади коју су поставили САД још јача, а већина Авганистанаца ту владу види као корумпирану и неефикасну.

Иако су три покушаја Британаца и један од Совјета да савијене озлоглашене независне и жестоке Авганистанце спољној вољи пропала, неодољива ароганција америчких креатора спољне политике навела их је на помисао да ће исход бити другачији када Сједињене Државе покушају да тамо инсталирају демократију Пре 10 година.

Иако је освајање „срца и умова“ локалног становништва најважнији циљ у било ком рату против побуњеника, коалиција коју предводе САД је толико непопуларна да чак и Авганистанци који добијају већину благодати, авганистанске снаге безбедности, толико мрзе коалиционе снаге да први убијају друге у рекордном броју за савезнике у модерној војној историји.

Америчка војска наставља да проглашава добитке против талибана у јужном Авганистану, али најопаснија побуна је увек била у источном Авганистану. Осим тога, образац у многим противпобуњеничким ратовима је да слабији герилци попуштају када је јача окупаторска снага у офанзиви. Герилци чекају док се окупатор не пресели на друго место, затим се филтрирају и чекају евентуални одлазак окупатора из земље.

Пошто су Сједињене Државе својевољно обавезале талибане најавом да ће препустити безбедност авганистанској влади и повући снаге 2014. године, талибани немају подстицај да смислено преговарају о мировном споразуму. Као и Северни Вијетнамци, талибани су се само „опаметили“ и претварају се да повлаче кораке ка преговорима док настављају да надмашују Американце. У будућности, талибани ће вероватно имати улогу у управљању неким или целим Авганистаном.

И изгледа да ситуација у пост-Гадафијевској Либији почиње да се расплиће. Тамо је устанак урођеника подстакао Запад да бомбардује за успешну промену режима.

Али локални демонстранти су недавно упали у канцеларију владајућег Националног прелазног савета у Бенгазију (НТЦ) док је шеф те нестабилне владе био унутра, локалне милиције у граду Бани Валид побуниле су се против провладине милиције и сада управљају градом, и слабе снаге НТЦ нису биле у стању да разоружају фракцијске милиције широм земље. Попут Ирака, Либија има много наоружаних фракција и нема традицију демократије. Либија би лако могла да упадне у племенски рат.

С друге стране, чини се да домаће демократске револуције у Тунису и Египту напредују. Тунис је недавно имао успешне изборе, а Египат је заседао свој нови парламент и одржаће председничке изборе у јуну.

У Тунису су исламисти победили на недавним изборима, али су се упарили са либералнијим странкама како би формирали коалициону владу. Иако у египатском парламенту доминирају исламисти, Муслиманска браћа, група која има плуралитет у законодавном телу, постала је „мејнстрим” и сарађује са распоредом војног савета за прелазак на цивилну власт.

Иако се могу појавити неравнине на путу и ​​обе ове земље можда немају потпуно либералне демократије западног стила, њихови изгледи да буду дугорочне демократије изгледају много светлије него у три земље у којима је спољна сила коришћена за уклањање репресивних режима.

Иван Еланд је директор Центар за мир и слободу у Независном институту. Др Еланд је провео 15 година радећи за Конгрес на питањима националне безбедности, укључујући и послове као истражитељ у Комитету за спољне послове Представничког дома и главни аналитичар одбране у Конгресној канцеларији за буџет. Његове књиге укључују Подела за мир: Излазна стратегија за Ирак Империја нема одећу: откривена спољна политика САД, i Враћање „одбране“ у одбрамбену политику САД.