Много хваљени извештај инспектора УН за оружје о наводној иранској потрази за нуклеарном бомбом садржао је мало тога што је било ново, много тога датираног и ништа што би се могло независно потврдити. Али, како примећује Пол Р. Пилар, бивши врхунски аналитичар ЦИА, то је ипак имало велики утицај.
Аутор Паул Р. Пиллар
Извештај о Ирану, који је Међународна агенција за атомску енергију објавила ове недеље, чекан је суспрегнутог даха, уз много претходног спиновања супстанце. Али дах је био у најмању руку замамљен колико и заустављен.
Упркос референцама у налету коментара извештаја о новим доказима о овом или оном аспекту теме, извештај нам није рекао ништа од значаја за политику о Ирану што није већ било добро познато. Обимни коментари су се углавном састојали од тога да су људи говорили оно што су све време намеравали да кажу на ту тему, а извештај је био само најновији клин на који се може окачити такав разговор.
Овонедељни пораст коментара о иранском програму је још један корак у дуготрајном процесу који изгледа предодређен да гурне америчку политику ка катастрофалном закључку. То је процес разговора о Ирану и конкретно о нуклеарном програму као да не постоји већа опасност за западну цивилизацију какву познајемо.
Облак печурке из америчке атомске бомбе пао је на Нагасаки, Јапан, током Другог светског рата
Када се ова тема изговара довољно често, довољно гласно, од стране довољно људи, она постаје прихваћена мудрост која се прихвата аутоматски без напора да се утврди да ли је истинита. То заузврат води ка идеји, такође широко и аутоматски прихваћеној, да се иранско нуклеарно оружје мора спречити по сваку цену, без напора да се зброје трошкови.
Коментари попут оног који смо чули ове недеље учвршћују даљу тему да је Иран у неумољивом маршу ка изградњи нуклеарног оружја, не узимајући у обзир све утицаје, од којих су многи под контролом Сједињених Држава, који ће помоћи да се утврди да ли или Техеран никада неће предузети тај корак.
Како се дискурс о иранском нуклеарном програму креће кроз још више поглавља, при чему је извештај ИАЕА повод за најновије поглавље, сама дужина дискурса подстиче утисак да су покушана сва средства да се реши уочени проблем који програм представља.
Утисак остаје иако постоје широки дипломатски путеви који никада нису истражени. Тако добијамо очигледно лажне опаске попут оне од Марка Дубовица из Фондације за одбрану демократије да „нико не може разумно тврдити да земље којима прети Иран нису испробале све мирољубиве алтернативе“.
Цео овај процес третира политичко питање као што је „какав би требало да буде амерички став према Ирану?“ као да то треба изједначити са емпиријским питањем као што је „да ли Иран ради на стварању нуклеарног оружја?“ Ово није први пут да је направљена ова грешка.
У продаји рата у Ираку, Бушова администрација је тако немилосрдно закуцавала у јавну свест тему ирачког оружја за масовно уништење да многи људи никада нису престали да примете да претпостављени ирачки програм неконвенционалног наоружања, чак и ако је потпуно стваран, једноставно није изједначен са случајем за покретање офанзивног рата.
Америчка политика, посебно усред председничке изборне кампање, погоршава ове несрећне тенденције. Најочигледније то видимо у републиканским председничким кандидатима који се препадају једни на друге у настојању да изјасне своју љубав према Израелу и своју чврстину према Ирану.
Најновија рунда у националном дискурсу о Ирану садржи неколико зјапећих рупа, од којих је највећа свако озбиљно и пажљиво разматрање какву би опасност заправо представљало иранско нуклеарно оружје. Ствари које су најближе озбиљном покушају да се постави таква опасност на крају су кратке.
Правац којим је дискурс кренуо значи да је свако преиспитивање ове наводно озбиљне опасности већ изван мејнстрима. Али бити у мејнстриму не чини нешто валидним.
[За више о извештају ИАЕА, погледајте Цонсортиумневс.цом „Ирански совјетски произвођач бомби који није био"И"ДејА Ву због оптужби за атомску бомбу Ирана. ”]
Пол Р. Пилар, за својих 28 година у Централној обавештајној агенцији, постао је један од најбољих аналитичара агенције. Сада је гостујући професор на Универзитету Џорџтаун за студије безбедности. (Овај чланак се први пут појавио у Тхе Натионал Интерест.)
Прошлонедељни извештај Међународне агенције за атомску енергију (ИАЕА) са седиштем у Бечу – тела УН – послао је језиву поруку.
Ево централног налаза:
„ИАЕА има озбиљну забринутост у вези са могућим војним димензијама иранског нуклеарног програма. Након што је пажљиво и критички процијенила обимне информације које су јој доступне, Агенција сматра да су информације, генерално гледано, вјеродостојне. Информације показују да је Иран спровео активности релевантне за развој нуклеарне експлозивне направе.
У њему су наведене неке од тих активности, укључујући „напоре, неке успешне, за набавку опреме и материјала у вези са нуклеарном и двоструком наменом од стране физичких лица и ентитета повезаних са војском“ и „рад на развоју домаћег дизајна нуклеарног оружја, укључујући тестирање компоненти.”
Иако су недавно објављене, ове информације само потврђују оно што многи говоре годинама – да је Иран одлучан да постигне способност нуклеарног оружја, ако не и само оружје. Штавише, Техеран тражи могућност испоруке, о чему сведочи његов дугогодишњи програм балистичких пројектила, који се чак и не труди да сакрије.
Ипак, Иран је све време могао да рачуна на оне који су, из сопствених разлога, пожурили да га бране. Тврдили су да је Иран погрешно схваћен, да жуди само за мирном нуклеарном енергијом. Ах, Иран и његов тим за брзо реаговање тврде, али за бескрајне махинације тог ратоборног антииранског трија – САД, Британије и Израела!
Биће занимљиво видети како ће спинмајстори погођени Ираном реаговати на најновији извештај ИАЕА. Не бих задржавао дах с обзиром на претходне изјаве.
Ево неколико незаборавних коментара последњих година:
Узмите у обзир овај драгуљ, који је пре неколико месеци изразио Мохамед Ел Барадеј, који је био на челу ИАЕА од 1997. до 2009. године, али никада није озбиљно схватио ово питање:
„Током мог рада у ИАЕА, нисмо видели ни трунке доказа да је Иран наоружавао, у смислу изградње објеката за нуклеарно оружје и коришћења обогаћених материјала… Све што видим је навијање о претњи коју представља Иран.
Само да је све то "хипе"!
Или од иранског интимног пријатеља, сиријског председника Башара ел Асада, како је прошле године објавила Сиријска арапска новинска агенција:
„Председник је додао да је Иран доказао своју добру вољу и вратио међународно поверење у мирољубиву природу свог нуклеарног програма…
Или од самог иранског врховног вође, ајатолаха Алија Хамнеија:
„Изградња или употреба нуклеарног оружја противно је исламском закону.
Наравно, то је управо тамо са декларацијом Садама Хусеина из 1990. године да „Не желимо рат јер знамо шта рат значи“. Буквално недељу дана касније, 2. августа 1990. године, ирачке снаге су извршиле инвазију на Кувајт.
И док ја нисам стручњак за исламско право, чини се да ИАЕА мисли да је Исламска Република Иран то прекршила, баш као што је то учинио Пакистан, и као што су Ирак, Либија и Сирија покушавали да учине у различитим периодима своје недавне историје .
Или поглед Амра Мусе, када је био генерални секретар Арапске лиге (сада је водећи кандидат за председника Египта):
„Генерални секретар Арапске лиге Амр Муса истакао је да је иранска нуклеарна енергија потпуно мирна, да никоме не прети и да је то право свих земаља света.
Можда је Муса узео погрешан траг од свог бившег шефа, египатског председника Хоснија Мубарака, који је рекао Вашингтону: „Садам Хусеин нема намеру да нападне Кувајт или било коју другу страну. То је било седам дана пре него што су ирачке снаге окупирале суседни Кувајт.
Или ово од пакистанског председника Асифа Али Зардарија:
„Иран је започео свој план за проширење и даљи развој свог нуклеарног програма имајући на уму потпуно мирољубиве циљеве, јер Техеран нема потребу да поседује нуклеарно оружје.
Или, пре две године, од руског премијера Владимира Путина, чија је земља посебно критична за иранску једначину:
„Немамо информација о иранском раду на нуклеарном оружју.
Или од једног од најбољих пријатеља Ирана, председника Венецуеле Уга Чавеза:
„Не постоји ниједан доказ да Иран прави… нуклеарну бомбу.
Или од бившег бразилског председника Луиса Инасија Луле да Силве, који је свом амбасадору у УН-у дао инструкције да гласа против резолуције Савета безбедности УН из 2010. године којом су уведене нове санкције Ирану због његовог пркошења претходним резолуцијама:
„Бразил подржава иранску потрагу за мирном нуклеарном енергијом уз пуно поштовање међународних споразума.
Да не дуљимо, турски премијер Рецепт Таииип Ердоган, чија се земља придружила Бразилу као једине двије чланице Савјета безбједности УН које су се противиле иранској мјери, рекао је:
„Они који оптужују Иран да тежи нуклеарном оружју хипотетички говоре о ономе што још нема.
И моја два фаворита, оба долазе од познатих америчких новинара:
„Унутра нема озбиљних доказа да Иран заправо чини било шта да направи нуклеарно оружје“, написао је самоуверени Симор Херш 2009.
Или овај доозеи колумнисте Њујорк Тајмса Роџера Коена у јуну:
„Опсесија нуклеарним баук је одвраћала пажњу од потребе да се покуша да се изазове однос са Техераном, види Иран какав јесте... Иран карактерише... 'административни хаос'... Тако се не прави нуклеарна бомба. Када се сећате Ирана – а то се мора запамтити – позовите на одговорност изазиваче страха.
Погрешно тумачење Херша и Коена на неки начин језиво подсећа на познатог америчког есејисту, Волтера Липмана, који је 1933. године, коментаришући Хитлерово осуђивање рата у говору пред Рајхстагом, написао:
„Спољни свет ће учинити добро да прихвати доказе немачке добре воље и покуша свим могућим средствима да им изађе у сусрет и да их оправда.
Дакле, господо. Ел Барадеј, Асад, Хамејни, Муса, Зардари, Путин, Чавез, Лула, Ердоган, Херш и Коен:
Да ли и даље остајете при својој тврдњи да Иран нема интереса за капацитете нуклеарног оружја, упркос најновијем педантном извештају ИАЕА?
Верујете ли да Иран није ништа друго до жртва дезинформација које су пласирали званичници ИАЕА, Обамина администрација и најмање десет других заинтересованих влада, чији су подаци помогли у информисању извештаја?
Најновији извештај ИАЕА шаље још једно јасно упозорење на ирански циљ, барем за оне који су спремни да виде истину онакву каква јесте, а не онаква какву би желели или се претварали да јесте.
флат5 15. новембра 2011. у 8:45
Све што Иран жели јесте да се заштити.
Да ли је чудо после новије историје на овим просторима.
Дневни ред ПНАЦ-а, позивао на догађај „Пеарл Харбор“, а затим 9/11.
Можда би патриотско истраживање о 9. септембру помогло у повезивању тачака.
Гоогле „Др. Алан Саброски и 9/11” као директор студија о војном рату
Колеџ каже да америчка војска зна ко је извршио 9. септембар и да то НИЈЕ било онако како је наведено у званичном извештају.
http://socioecohistory.wordpress.com/2011/09/28/dr-alan-sabrosky-the-us-military-knows-israel-did-911-it-was-a-mossad-operation/
Да, ови извештаји се само користе да се јаче лупа у ратне бубњеве. Бомбардовање Ирана је луда прича, глупа ствар. Они никада неће развити одрживу способност нуклеарног оружја, то им није потребно. Коментар девера комшије који је чуо за научника који је срео Иранца довољан је да се састави нови извештај, 3 инча дебљи од претходног. Да су заиста желели нуклеарну бомбу, до сада би мењали за једну. Нуклеарне бомбе су веома прецењене ових дана.
Верзија Монти Пајтоновог Светог грала:
Вештице пале
Дрво такође гори
Дрво такође плута
Патке такође плутају
Дакле, ако је тешка као патка, мора да је вештица
Бурн Хер!
Добар чланак, али претпоследњи пасус је могао да користи неке везе попут овог* да нагласи минималну претњу коју би Иран представљао чак и да развије нуклеарно оружје. Ако се погледа тренутни списак нуклеарног оружја на том линку у свету, очигледно је да Иран не би имао НИКАКВУ озбиљну агресивну способност, пошто би његово лансирање нуклеарне ракете одмах изазвало разорни нуклеарни контранапад од стране САД, Израела и можда других нуклеарних земље које имају ОГРОМНО огромну бројчану (И стратешку) надмоћ (бомбардери, подморнице, распоред трупа и број, итд, итд.). Цела ова мелодрама подсећа на наш антикубански став, где покушавамо да уплашимо себе и своје савезнике да помисле да мало острво попут Кубе представља било какву војну претњу најмасовнијој војној машини на свету. То је као да кажем да моја млађа сестра представља претњу одбрамбеној линији Греен Баи Пацкерса.
Треба читати књиге попут „Туге империје“ покојног Чалмерса Џонсона да би стекли реалистичну представу о томе колико је тренутно ОГРОМНА војна доминација САД у свету, јер је МСМ превише заузет праћењем Британије, Ким и других да би потрошио било шта озбиљно време развија осећај пропорционалности у међународној политици.
* http://en.wikipedia.org/wiki/List_of_states_with_nuclear_weapons
Да ли расправљамо о томе да Иран не тражи активно плутонијум за оружје?
Не смемо то дозволити из истог разлога из којег не бисмо дозволили да се петогодишњак игра са напуњеним М-16.
Требао бих, можда, замолити твог тату да ти не дозволи да се играш са напуњеним М-16.
МСМ у САД слепо прате сваку зараћену линију против наводних непријатеља. Иран никоме не прети, нема нуклеарно оружје, био је један од оснивача потписника НПТ-а, има инспекције својих нуклеарних постројења и жели МЕ без нуклеарног оружја. Шта се дешава у САД? Анкете показују да већина људи мисли да Иран представља страшну претњу. Направите непријатеља, чак и ако то није у интересу САД (трговина, цене нафте итд.), а затим га демонизујте и нападните. Помозите Израелу, без обзира колико су његови интереси потпуно егоцентрични.
„Тужна истина је да у новом миленијуму владина пропаганда тако вешто припрема своје грађане за рат да је врло вероватно да не желе истинито, објективно и уравнотежено извештавање које су добри ратни дописници некада давали све од себе.
(Филип Најтли, у својој награђиваној књизи Прва жртва.)
Провера чињеница, никада не брине о лажима о Ираку, Либији и Ирану, али чини да наслови привлаче пажњу, а откривање или повлачење лажи се касније ретко виђа.
Мајсторска неоконструктивна манипулација МСМ-а да би јавност била заглупљена.
МСМ више није место за патриоте или трагаче за истином.
Нажалост, наши изабрани представници се не усуђују да разоткрију лажи или износе алтернативна мишљења и чини се да више нема наше Земље слободних.
Као што успешна проратна пропаганда каже „Ви сте са нама или против нас“.
Можда време за мир у свету истиче због свих лажи и политике САД за њихов „рат против ислама“ који никоме не користи.