Деценија злоупотреба патриотских закона

Након напада 9. септембра, администрација Џорџа В. Буша је повукла са полице десетине одредби унутрашње безбедности које је десница дуго желела да примени. Они су усвојени као Патриотски закон и постали су део америчке полицијско-државне културе, пише Ентони Грегори.

Аутор Ентони Грегори

Пре десет година, председник Џорџ В. Буш је потписао Патриотски акт. Прошао је уз подршку свих осим 66 чланова Представничког дома и једног сенатора. Речено нам је тада да је то апсолутно неопходан закон да се савезним обавештајним службама и органима за спровођење закона дају алати који су им потребни за борбу против терора.

Овај свеобухватни закон генерално је појачао овлашћења федералне „антитерористичке“ полиције; драматично искривљене процедуре надзора у правцу прерогатива извршне власти; ослабио је ионако танку заштиту од прислушкивања без налога постављену према ФИСА статуту из 1978. године; и редефинисане финансијске институције и улогу коју је влада имала у шпијунирању њихових података.

Такође је национализовала библиотечке записе; увео строге савезне казне за ненасилне злочине белог овратника због недовољног откривања у вези са трансферима новца; знатно појачана безбедност граница; повећана надлежност Селективне службе; и овластио ФБИ и друге савезне званичнике да користе „писма о националној безбедности“ за тражење информација од приватних актера без икаквог могућег разлога и у вези са наредбама за зачепљење које спречавају примаоце таквих писама да кажу својим адвокатима, породицама или било коме другом да примили су их.

Даље, редефинисао је „тероризам“ како би укључио злочине који се раније никада нису сматрали тероризмом; значајно еродирао Четврти амандман; и урадио низ других ствари како би убрзао овлашћења централне државе и полицијске активности у име борбе против тероризма.

Ово је био кључни моменат у историји Америке како је речено у смислу битке између слободе и моћи, моћ која је често побеђивала у име безбедности. Државни тужилац Џон Ешкрофт рекао је, усред критика на рачун приграби власти Бушове администрације под маском борбе против тероризма:

Бивши државни тужилац Џон Ешкрофт

„Онима који супротстављају Американце имигрантима, грађане против недржављана, онима који плаше мирољубиве људе фантомима изгубљене слободе, моја порука је следећа: Ваша тактика само помаже терористима јер нагриза наше национално јединство и умањује нашу одлучност. Дају муницију америчким непријатељима и паузирају америчким пријатељима. Они подстичу људе добре воље да ћуте пред лицем зла.”

Заиста, многи браниоци Патриотског акта и свега што је он симболизовао наглашавали су да су оптужбе за изгубљену слободу лажне. Истовремено са аргументом да морамо да револуционишемо савезну антитерористичку политику да бисмо се суочили са новим претњама, дошао је и парадоксалан аргумент да влада ионако неће радити ништа што у суштини није радила.

Неколико година након што је усвојен, конзервативни поборници Закона често би реторички питали за један пример да су невини били злостављани од стране Закона. Ово је увек био блесав аргумент, и никада нисам разумео зашто су га људи понављали са таквом сигурношћу. Злоупотребе су почеле чим је Закон примењен. Као Јамес Бовард је написао:

„Прва особа осуђена на основу ПАТРИОТСКОГ закона био је Мохамед Хусеин, 33-годишњи Сомалијац који је водио службу за прослеђивање новца из Бостона. Иако је Хусеин осуђен само зато што није имао државну дозволу, федерални тужиоци су тражили оштру казну. Федерални судија Роберт Кеетон је био огорчен: 'Покушавате да тражите од мене да га осудим као терористе. Шокира ме савест што би од мене чак и затражено да то урадим.”

Чини се да је већина овлашћења ослобођена Патриотским актом била усмерена на људе који немају никакве везе са традиционално дефинисаним тероризмом, као што је тачно са онима који су ухапшени по њему, нпр. стотине ухапшених на комерцијалним летовима због пијанства, сексуалне активности или, у случају једне жене, ударања своје деце, а затим љутито одговарања стјуардеси о инциденту.

Затим ту је тинејџер који је оптужен за терористичке претње и, без икаквог поступка, одведен у притвор, као у дистопијском филму. И не смемо заборавити када је ПаиПал био запрећен са гоњењем по Патриотском закону за омогућавање онлајн коцкара.

Данас Патриотски закон није контроверзан. У ери притвора без суђења, убистава америчких држављана без одговарајућег процеса, побољшаних техника испитивања, сталних и све ширих ратова, неконтролисаног извршног надзора и федералних званичника који свакодневно пипају и озрачују путнике од стране многих хиљада, то чак изгледа помало чудно, можда, да размислимо о Патриотском закону, чије су многе најгоре одредбе сада ушивене у неоспорну таписерију америчке управе.

Неки од страшних делова Закона данас не би изазвали контроверзу као пре десет година. Америчка политичка култура се једноставно померила у последњој деценији ка прихватању мера полиције и државе као потпуно нормалних у модерној Америци.

Барак Обама је то назвао лошим и претњом слободи, али га је обновио као председник. То је део двопартијског консензуса, попут јавних школа, рата против дроге или Агенције за заштиту животне средине.

То је тужна чињеница, пошто је Патриотски закон био и јесте тако ужасан закон, без икаквог места чак и у полуслободном друштву. Сваки програм за обнављање америчке слободе мора укључивати укидање овог ужасног закона и ефективно укидање 21. века, чија политичка историја САД није била ништа друго до непрекинути низ нечувених и неодбрањивих напада на слободу у име безбедности .

Закон је сада опстао десет година, десет година предуго. Може се само нагађати да ли Република може да преживи још једну деценију разорног рата за слободу који се води под заставом антитероризма.

Антоније Григорије је руредник истраживања у Тхе Индепендент Институте.