Либијски два корака сенатора Мекејна

Ексклузивно: Џон Мекејн је навијао за брутално убиство либијског диктатора Моамера Гадафија, али сенатор из Аризоне је певао другачију мелодију прошле деценије када је Гадафи био савезник у „рату против тероризма“. Тада је Мекејн био нестрпљив да помогне Гадафију да ојача свој безбедносни апарат, преноси Морган Стронг.

Аутор: Морган Стронг

Делегација америчких сенатора, предвођена Џоном Мекејном, посетила је Либију почетком октобра да обећа америчку подршку новој влади, да похвали револуцију и, што је можда најважније, да извуче обећања о повољном третману за америчке пословне интересе.

Мекејнова банда, укључујући републиканце Линдзи Грејем из Јужне Каролине, Марка Кирка из Илиноиса и Марка Рубија са Флориде, рекла је либијској привременој влади, Прелазном националном савету, да амерички инвеститори посматрају Либију са великим интересовањем и да желе да послују чим последњи остаци отпора Моамера Гадафија су разбијени.

Америчке компаније заиста посматрају Либију и то већ неко време, али не само у контексту промовисања новог демократског друштва. Неке велике америчке компаније такође су биле жељне профита од продаје Гадафијевој диктатури, док је Мекејн помагао да се уклоне политичке препреке.

Мекејн је у августу 2009. посетио Либију као део друге конгресне делегације и, према поверљиви телеграм америчке амбасаде који је објавио Викиликс, Гадафија је сасвим другачије посматрао. Затим је Мекејн на диктатора гледао као на важног сарадника у ономе што је председник Џорџ В. Буш назвао „ратом против тероризма“.

Мекејн је заједно са још тројицом сенатора, Грејемом, Џоом Либерманом из Конектиката и Сузан Колинс из Мејна, одржао састанке са Гадафијем и једним од његових синова, Муатасимом, како би разговарали о укидању либијских програма оружја за масовно уништење и проширењу либијске сарадње у борби против тероризма. Према депеши, Мекејн је изразио спремност да Либији да опрему која би јој помогла у безбедносним изазовима.

„Сенатор Мекејн је уверио Муатасима да Сједињене Државе желе да обезбеде Либију опрему која јој је потребна за њену безбедност“, наводи се у депеши. „Изјавио је да разуме захтеве Либије у вези са рехабилитацијом њених осам Ц130 и обећао је да ће видети шта би могао да уради да би се ствари помериле напред у Конгресу.

„Он је билатералне војне односе описао као јаке и указао на обуку либијских официра на америчким командним, штабним и ратним колеџима као на неке од најбољих програма за учешће либијске војске.

Либерман, водећи неоконзервативац, такође је похвалио нову еру сарадње са Гадафијевим режимом и задивио се састанку.

„Никада не бисмо претпоставили пре десет година да ћемо седети у Триполију, дочекати нас син Моамера ел Гадафија“, рекао је Либерман, према депеши, у којој се додаје да је Либерман такође назвао „Либију важним савезником у рат против тероризма, напомињући да заједнички непријатељи понекад постају бољи пријатељи.”

Заиста, цела Мекејнова делегација је била одушевљена изгледима за будуће везе између владе САД и Гадафија. „Сенатори су препознали сарадњу Либије у борби против тероризма и пренели да је у интересу обе земље да ојачају односе“, наводи се у депеши.

„Сенатори Мекејн и Грем су пренели интерес САД за наставак напретка билатералних односа и обећали да ће покушати да реше питање Ц130 са Конгресом и министром одбране [Робертом] Гејтсом. Сенатори су изразили захвалност за либијску сарадњу у борби против тероризма у региону.

Муатасим Гадафи се благо пожалио сенаторима да „Либија није била адекватно награђена за своју одлуку да се одрекне оружја за масовно уништење и да јој је потребна нека врста безбедносних гаранција од Сједињених Држава“, наглашавајући „потребу да Либија купи америчку несмртоносну опрему у како би побољшао свој одбрамбени положај“, наводи се у депеши.

Током разговора са сенаторима, старији Гадафи је углавном тихо слушао, иако је „коментарисао да је пријатељство боље за народе обе земље и изразио жељу да види процват односа“, наводи се у депеши.

'занимљив човек'

После састанака, Мекејн је преко Твитера објавио свој утисак о Гадафију: „Касно увече са пуковником Гадафијем на његовом ’ранчу’ у Либији занимљив састанак са занимљивим човеком.“

Како је та посета Конгресу почела, кабл за постављање сцене Амбасада САД је подсетила Мекејна и друге сенаторе да је „одлука Либије да одустане од својих програма за оружје за масовно уништење и да се одрекне подршке тероризму [током Бушове администрације] отворила врата за широк спектар сарадње у областима од заједничког интереса. Либија је деловала као кључни савезник у напорима САД у борби против тероризма, а Либија се сматра једним од наших примарних партнера у борби против прилива страних бораца.

„Започели смо неке успешне програме обуке како бисмо помогли Либији да унапреди своје безбедносне способности, под рубриком помоћи у борби против тероризма и безбедности граница.

Та снажна сарадња датира још од краја 2003. године када је Гадафи пристао да укине своје програме нуклеарног и хемијског оружја, потез који је Бушова администрација поздравила као кључни спољнополитички успех и корак који је Либију довео као партнера у „рату против терор.” Либија је убрзо затварала и мучила осумњичене „терористе“, укључујући неке које је ЦИА предала у програм изручивања.

Стивен Капес, други командант ЦИА-ине тајне службе, постао је пријатељ са својим либијским колегом Мусом Кусом. Меморандум Капеса, откривен у рушевинама седишта либијског обавештајног бироа након што је Триполи пао, почиње „Драга Муса“ и ручно је потписан „Стив“.

Међу осумњиченим терористима који су предати Либији био је Хаким Белхај, који је био командант либијске Исламске борбене групе, која је у прошлости била повезана са Ал Каидом, одржавао базе за обуку у Авганистану пре напада 9. септембра и био на листи као терористичка организација америчког Стејт департмента.

Ове године, Белхај је за Њујорк тајмс рекао да га је америчка влада ухватила 2004. и да га је ЦИА оштро испитивала у затвору на „црном месту” на Тајланду пре него што је предат Гадафијевој влади која га је затворила и Белхај тврди да га је мучила.

Након пуштања из затвора, Белхај се појавио као војни вођа у побуни против Гадафија, на крају командујући снагама које су истерале Гадафијев режим из Триполија. Белхај и либијска Исламска борбена група сада поричу било какву оданост Ал Каиди.

Међутим, током последње деценије, Бушова администрација је веровала да жариште анти-Гадафијевих осећања у близини Бенгазија у источној Либији снабдева многе стране борце који су хрлили у Ирак и Авганистан да се боре против америчких трупа. Тако је Гадафи, који је Белхаја и друге исламске милитанте сматрао не само „терористима“, већ унутрашњим непријатељима, постао један од савезника Вашингтона у „рату против тероризма“.

Та сарадња са Сједињеним Државама је омогућила Гадафију да му Бушова администрација помогне да неутралише исламске милитанте попут Белхаџа. Гадафи је такође набавио разноврсну опрему за надзор од међународних добављача, ојачавајући његову способност да сузбије унутрашње неслагање и сигурно коштајући животе многих Либијаца када је устанак против Гадафија почео раније ове године.

Цонфусед Дицтатор

Пријатан „контратерористички“ однос између Гадафија и америчке владе такође помаже да се објасни диктаторова погрешна процена у веровању да може да збрише своје противнике силом, једноставно тако што их повезује са Ал-Каидом и сродним терористичким групама.

У марту, након што је председник Барак Обама подржао војну интервенцију Уједињених нација у Либији ради „заштите цивила“, Гадафи је председнику послао лично писмо у коме је изразио збуњеност због чега су се ствари промениле.

„Суочавамо се са Ал Каидом у исламском Магребу, ништа више“, написао је Гадафи. „Шта бисте урадили да их нађете како контролишу америчке градове снагом оружја? Реци ми како би се ти понашао да бих могао да следим твој пример?”

Али Гадафи је исклизнуо из редова нових америчких „бољих пријатеља“ које је сенатор Либерман поздравио две године раније. Гадафи је поново демонизован у западној штампи и мета за изумирање.

Операција „заштите цивила“ коју су одобриле УН убрзо је еволуирала у ваздушни рат НАТО-а да би се постигла „промена режима“ са европским ратним авионима и америчким дроновима, што је омогућило либијским побуњеницима да на крају збаце Гадафијеву владу. Ваздушне снаге НАТО-а су такође блокирале Гадафијев бекство из Сурта 20. октобра, дозвољавајући побуњеницима да убију њега и његовог сина Муатасима.

Зашто је Гадафи био толико изненађен чињеницом да је САД у њеном безбедносном савезу са Либијом делимично објашњено и депешама америчке амбасаде и тајним либијским досијеима до којих су новинари западних публикација дошли након што је Гадафи изгубио контролу над главним градом Триполијем.

30. августа, Валл Стреет Јоурнал пријавио да су Гадафијеви безбедносни званичници, узнемирени народним устанцима у Тунису и Египту почетком ове године, разговарали са америчком фирмом Нарус, одељењем корпорације Боинг, заједно са француским, јужноафричким и кинеским технолошким фирмама.

Гадафијев режим је настојао да дода софистицираније могућности интернет филтрирања постојећим операцијама праћења употребе телефона и интернета либијских грађана, иако је способност Либије да идентификује и шпијунира дисиденте већ била најсофистициранија у арапском свету.

Међутим, фебруарски устанак у Бенгазију појачао је жељу Гадафијевог режима да набави наметљивију технологију. Дакле, званичник Либијског Телекома Башир Ејлабу одржао је хитан састанак са Боеинговим Нарус одељењем у Барселони, Шпанија, у марту у покушају да се брзо успостави свеобухватан систем праћења.

Званичницима Наруса је речено да се од њих очекује да одмах одлете у Либију како би започели инсталацију. Одбили су да оду у Либију у страху да не наруше репутацију Боинга ако буду откривени.

Међутим, технолошке фирме у САД, Канади, Европи, Кини и другде већ су, за велику зараду, помогле Гадафијевом режиму да блокира веб странице, пресретне е-пошту и прислушкује телефонске разговоре.

Иако је Гадафи оправдао ову репресију као неопходну за идентификацију осумњичених „терориста“, док је служио као један од америчких „примарних партнера у борби против прилива страних бораца“, како је наведено у депеши америчке амбасаде 2009. године, компаније које обезбеђују ову технологију такође су ојачале Гадафијеву способност да бавити се унутрашњом репресијом, која је укључивала мучење и убијање либијских дисидената.

Журнал је објавио да кинеска телеком компанија ЗТЕ цорп. обезбедио нову технологију за побољшане операције надгледања у Либији. Амесис, француска фирма, опремила је режимски центар за надзор технологијом „дубоке инспекције пакета“, најнаметљивијом техником која је доступна за праћење онлајн активности Либијаца.

Либија је такође желела да стекне способност да контролише шифровану телефонску услугу на мрежи Скајп, цензурише видео снимке на Јутјубу и блокира Либијце да прикривају своје онлајн активности коришћењем прокси сервера, према документима које је Журнал рекао да је прегледао. Либијски дисиденти су се у великој мери ослањали на скајп у координацији демонстрација и планирању напада на Гадафијеве безбедносне снаге.

Новинари Журнала открили су досије о онлајн активностима Либијаца у подрумском складишту бившег Гадафијевог штаба у Триполију. Остава се налазила у близини притворских ћелија у којима су, како се тврди, они несрећни револуционари чији су разговори или е-маилови пресретали и касније ухапшени од стране Гадафијевих снага безбедности, провели последње сате.

Откриће масовне гробнице, са око 900 тела, након што су побуњеници заузели Триполи, и бројних других локација раштрканих по престоници, укључујући и једну у оквиру великог Гадафијевог штаба, можда је било последње почивалиште за дисиденте чије су поруке пресретнуте технологијом од стране ових страних фирми.

Надмашивање Гадафија

Како је устанак растао, Гадафи је почетком марта затворио либијски интернет систем, али је његов потез дошао прекасно. Катар је дао револуционарима приступ својим сателитима. Либијски инжењери, обучени на Западу, уз очигледну помоћ западних обавештајних агенција, одржавали су ефикасну комуникацију између побуњеничких снага и њихових штабова.

Иако Гадафи на крају није могао да победи побуну, његова инфраструктура репресије је сигурно имала користи од његовог савеза против тероризма са Бушовом администрацијом. Буш је укинуо економске санкције Либији 2004. и уклонио је са листе „државних спонзора тероризма“ 2006. године, дозвољавајући Гадафију да комерцијално набави опрему за праћење комуникације од америчких и других међународних фирми.

У септембру 2008. посета државног секретара Кондолизе Рајс високог профила повећала је Гадафијев међународни легитимитет, који је додатно подигнут посетама попут оне коју је водио Мекејн 2009. Прошле деценије, у потрази за „ратом против тероризма“, Америчка влада је у суштини окренула леђа либијским дисидентима и сарађивала са Гадафијем.

Међутим, након што је устанак у Либији обећао, Мекејн, легендарни прави стрелац, пожурио је да пригрли побуњенике и позвао председника Обаму да уложи више америчких војних средстава у битку. Мекејн је такође инсистирао на томе да заправо није отворио пут за ослобађање либијских Ц-130, упркос његовом ранијем обећању Гадафијима да хоће.

Током своје последње посете Либији након пада Триполија, Мекејн је на конференцији за новинаре рекао да либијски народ заслужује све заслуге за успех револуције. Чинило се да Мекејн такође себи додељује улогу америчког шефа у име либијских интереса.

Он је енергично говорио о одговорности САД да збрину рањене либијске револуционаре, чак 30,000, шаљући их у америчке војне болнице и користећи болничке бродове морнарице, иако је амерички војни здравствени систем већ преоптерећен жртвама из ратова у Авганистану. и Ирак.

(Као некоћ пацијент у овом систему, из прве руке сам био сведок ужасне борбе коју војни здравствени систем мора да предузме да би збринуо рањенике у Америци.)

Ипак, Мекејнов плес у два корака у вези са Либијом од проналажења заједничког циља са „занимљивим“ Гадафијем до прихватања снага које су га убиле — можда се најбоље може разумети узимајући у обзир милијарде долара у резервама нафте у Либији и другим комерцијалним могућностима.

Америчке нафтне компаније и низ других пословних интереса сада грчевито покушавају да обезбеде уговоре са Либијом. Мекејн би тиме што би се позиционирао на раскрсници спољних послова и међународне трговине могао имати критичну улогу у тим подухватима.

Убрзо након што је Мекејн напустио Либију, Прелазни национални савет је променио своју обавезу у погледу поштовања свих постојећих уговора. Уместо тога, привремена влада је најавила да ће сви уговори са страним фирмама потписани под Гадафијевом владавином бити прегледани у потрази за доказима о корупцији, а пошто је корупција била широко распрострањена, то би могло да буде раскидање скоро сваког уговора.

Поништавање уговора, а затим поновно преговарање о њима би такође значило позамашан профит за нову владајућу елиту Либије и њихове стране пријатеље. Конкретно, америчке фирме сада имају много веће шансе да остваре уносне нафтне послове него када је Гадафи био на власти и постављао правила о производњи нафте у Либији.

Док су Мекејн и његове колеге из Конгреса можда још оптимистичнији у погледу обезбеђивања послова са Либијом сада него што су били 2009. године, њихове речи о ослобођењу Либије звуче лицемерно када се упореде са њиховим ранијим похвалама одвратној породици Гадафи.

Морган Стронг је бивши професор историје Блиског истока и био је саветник ЦБС Невс „60 минута“ о Блиском истоку.