Истражитељи убиства Харирија игнорисали су ал-Каиду

Истрага о убиству бившег либанског премијера Рафика Харирија 2005. коју су спонзорисале Уједињене нације више је личила на агит-проп кампању, прво усмерену на Сирију, а сада на Хезболах, него на непристрасну истрагу злочина. Гаретх Портер примећује да је истрага радознало слепило око признања Ал Каиде.

Гаретх Портер

Усредсређујући се у потпуности на наводне везе између четири активиста Хезболаха и бомбашког напада 2005. у којем је убијен премијер Рафик Харири, оптужница коју је подигао Специјални трибунал за Либан наставила је праксу истраге УН пред њим да одбија да призна много јаче доказе да за атентат је одговорна ћелија Ал-Каиде.

Неколико чланова једне ћелије Ал-Каиде признало је 2006. да су извршили злочин, али су се касније повукли, тврдећи да су били мучени.

Међутим, транскрипт једног од испитивања, који је објавио бејрутски лист 2007. године, показује да је сведочење дато без принуде и да сугерише да је Ал-Каида заиста наручила атентат.

Међутим, Међународна независна истражна комисија Уједињених нација (УНИИИЦ) била је одлучна да прикачи злочин или на Сирију или на њеног либанског савезника Хезболаха и одбила је да се бави ставом Ал-Каиде.

Детлев Мехлис, први шеф УНИИИЦ-а, од почетка је био убеђен да су сиријска војна обавештајна служба и њени либански савезници извршили бомбардовање и отишао је до изузетне дужине да повеже Ахмеда Абу Адаса, који се појавио на видео снимку преузимајући одговорност за атентат на раније непозната група, сиријским обавештајним службама.

Кршећи опште правило да истражитељи не откривају конкретне исказе сведока ван суднице, Мехлис је описао сведочења из „бројних извора, поверљивих и других“, за које је рекао да „указују на то да су власти Сирије и Либана користиле Абу Адаса као жртвеног јарца за злочине.”

Мехлис је цитирао једног сведока који је тврдио да је видео Адаса у ходнику испред канцеларије директора сиријске обавештајне службе у децембру 2004. и другог који је рекао да је Адаса натерао шеф сиријске војне обавештајне службе да сними снимак у Дамаску 15 дана пре тога. атентата, а затим је стављен у сиријски затвор.

Мехлис је цитирао трећег сведока, Зоухеира Саддика, који је рекао да се Адас предомислио да изврши атентат у име сиријске обавештајне службе „у последњем тренутку“ и да су га убили Сиријци, а његово тело стављено у возило које је носило бомбу. .

Мехлисови напори да уклопи Адасов снимак у своју причу о сиријској одговорности за убиство Харирија почели су да се распадају када су четири „лажна сведока“ која су умешала сиријске и либанске обавештајне службе у атентат, укључујући Садика, дискредитована као измишљотине.

У међувремену, велики потенцијални прекид у случају догодио се када су либанске власти ухапсиле 11 чланова терористичке ћелије Ал-Каиде крајем децембра 2005. и почетком јануара 2006.

Чланови ћелије су брзо признали иследницима да су планирали и извршили атентат на Харирија, известио је Тхе Даили Стар 6. јуна 2008.

Очигледно великим делом на основу испитивања чланова ћелије, либанска влада је 2006. године написала интерни извештај у коме се наводи да је, у једном тренутку након атентата, Ахмед Абу Адас живео у истом стану у Бејруту као и „емир“ ћелија Ал-Каиде, шеик Рашид.

Комплетан текст извештаја је процурио у Ал Хајат, који га је објавио 7. априла 2007.

У извештају се наводи да се Рашид, чије је право име Хасан Мухамед Наб'а, заклео на верност Осами бин Ладену у Авганистану 1999. године, а касније и Абу Мусабу ал-Заркавију у Ираку.

Рашид је такође био умешан у „Групу Диније“ која је 2000. године покренула оружани покушај стварања исламске мини-државе у северном Либану, да би била сломљена од 13,000 либанских војника.

Чланови ћелије Ал-Каиде касније су повукли своја признања када су им у лето 2008. судили војни судови за „заверу да се изврше терористички акти на тлу Либана“, тврдећи да су признања извучена под мучењем.

Али чланове ћелије Ал-Каиде држало је Министарство унутрашњих послова, чији су највиши званичници имали политички интерес да прикрију информације добијене од њих. Потпуни транскрипт испитивања једног од чланова ћелије процурио је бејрутском дневнику Ал Акхбар у октобру 2007. од стране званичника који није био задовољан противљењем министарства да било шта уради са признањима.

Из транскрипта се види да је сведочење најмање једног од чланова садржало информације које је могао знати само неко ко је био обавештен о детаљима завере.

Сведочење је потекло од Фаисала Акбара, Сиријца са саудијским пасошем који је слободно признао да је део ћелије Ал Каиде. Он је сведочио да му је Калед Таха, особа за коју је комисија УН касније признала да је блиско повезана са Адасом, рекао да му је почетком јануара 2005. године издато наређење за убиство Харирија и да он треба да оде у Сирију да помогне Адасу да видео снимак о преузимању одговорности групе за атентат.

Акбар је подсетио да му је шеик Рашид у Сирији одмах после атентата рекао да је то учињено зато што је Харири потписао наређења за погубљење милитаната Ал Каиде у Либану 2004. Акбар је такође рекао да му је речено око 3. фебруара 2005. , да је тим либанске Ал-Каиде од средине јануара вршио присмотру Харирија.

Акхбар је такође испричао иследницима неке детаље који су очигледно били неистинити, укључујући тврдњу да је Абу Адас заправо умро у самоубилачкој мисији. То је била идеја коју је ћелија промовисала у белешци приложеној уз видео траку коју је направио Адас.

Када је оспорен по том питању, Акбар је одмах признао да је младић из Саудијске Арабије, кога је послала Ал-Каида, био бомбаш самоубица. Он је признао да му је Рашид рекао да, ако буде притворен, треба да обавести службе безбедности да не зна ништа о Абу Адасу и да је требало да упозори остале чланове ћелије да учине исто.

Али иследник је употребио трик питање да утврди да ли је Акбар имао стварно сазнање о завери за атентат или не. Он је кадровима Ал-Каиде дао списак од 11 бројева телефона, од којих су четири лажна, и упитао га да ли се сећа који су коришћени у припремама за атентат.

Акбар је одмах исправио иследника, рекавши да је у припремама за атентат коришћено само седам бројева, укључујући пет чланова тима за надзор. Тај одговор је одговарао информацијама до којих је истрага већ дошла, а које нису објављене у медијима.

Одговор УНИИИЦ-а, под његовим новим шефом, Белгијанцем Сержом Брамерцом, на расплет потпуно другачијег наратива око атентата био је померање фокуса са питања ко су били стварни починиоци бомбардовања.

У свом извештају из марта 2006, Брамерц је рекао да „приоритет“ УНИИИЦ „даје не тиму који је извршио атентат, већ онима који су „омогућили“ злочин“.

А Брамерц још увек није одустао од приче коју су лажни сведоци првобитно подметнули 2005. да је улога Адаса у снимању видео траке изманипулисана од стране сиријских обавештајаца.

У свом извештају из јуна 2006. године, Брамерц је рекао да је Комисија наставила да „забавља идеју“ да је онај ко је детонирао бомбу можда „приморан на то“. А у извештају из септембра 2006. сугерисао је да је Адас можда био приморан да испоручи видео траку, баш као што је Мехлис предложио 2005. године.

Упркос званичном извештају либанске владе који то потврђује, Брамерц никада није јавно признао да је Адас био дубоко повезан са ћелијом Ал-Каиде, а још мање да су њени чланови признали убиство Харирија.

Даниел Беллемаре, тужилац Специјалног суда за Либан, на сличан начин је одлучио да не тражи те доказе, што је у директној супротности са тврдњом у његовој оптужници да је оперативац Хезболаха, а не Ал-Каида, убедио Адаса да сними видео-снимку.

Герет Портер је истраживачки историчар и новинар специјализован за политику националне безбедности САД. Броширано издање његове најновије књиге, Опасности доминације: неравнотежа моћи и пут ка рату у Вијетнаму, објављена је 2006. (Ова прича се први пут појавила у Интер Пресс Сервице-у.)