НАТО је трансформисао мандат Уједињених нација да „заштити цивиле” у Либији у изговор да уклони Моамера Гадафија са власти и убије његове присталице, како војне тако и цивиле. Овај орвеловски цинизам сада оправдава сламање града Сирта, последњег Гадафијевог упоришта, пише бивши британски амбасадор Крег Мареј.
Аутор Цраиг Мурраи
Нема разлога за сумњу да је, из било ког разлога, подршка народа Сирта Гадафију истинска. То што то значи да заслужују да их се покори, мање је очигледно за мене.
Неповезаност између мандата УН „за заштиту цивила“ уз олакшавање преговора и стварних акција НАТО-а као ваздушних снага и специјалних снага анти-Гадафијевих снага, је запањујућа.
Има нечег толико шокантног у орвеловском двоструком говору о НАТО-у по овом питању да сам озбиљно запрепашћен. Патим од тог старог пролећа вечне наде, и стога сам увек у стању разочарања.
Надао сам се да је општа популација у Европи сада толико образована да ће очигледне отворене лажи бити одбачене. Чак сам се надао да ће неки новинари покушати да разоткрију лажи.
Погрешио сам, погрешио, погрешио.
„Побуњеници” активно гађају Сирт тешком артиљеријом и Стаљиновим органима; они отворено превозе тенкове да нападну Сирт. Ипак, свако кретање тенкова или артиљерије становништва Сирта доноси тренутну смрт од ваздушних напада НАТО-а.
Шта је тачно разлог што браниоци Сирта прете цивилима, а артиљерија њихових нападача и сами бомбардовања нису? Очигледно, ово је бесмислица.
Људи у министарствима спољних послова, НАТО-у, Би-Би-Сију и другим медијима добро су свесни да је то најоштрија лаж и пропаганда да се каже да напад на Сирт штити цивиле. Али да ли их познавање истине спречава да продају лаж? Не.
Вриједно је подсјетити све на нешто што се никада није помињало, то УНСЦР КСНУМКС који је успоставио зону забране летова и мандат за заштиту цивила имао је „циљ да олакша дијалог како би довео до политичких реформи неопходних за проналажење мирног и одрживог решења“.
То је у изреци, параграф 2 Резолуције.
Очигледно је да људи у Сирту имају другачији став од „побуњеника“ о томе ко треба да управља државом. НАТО је у ствари прогласио боравак у Гадафијевом политичком табору смртним преступом.
Нема шансе да масовни напад на Сирт „олакшава дијалог“. То је радије убијање оних који немају мишљење које је одобрио НАТО. То је права истина. То је крајње једноставно.
Немам времена за Гадафија. Заправо сам га срео, и он је стварно луд и опасан. Било је аспеката његове владавине у смислу друштвеног развоја који су били добри, али много више лоших и тирански.
Али ако га НАТО напада зато што је диктатор, зашто не напада Дубаи, Бахреин, Сирију, Бурму, Зимбабве или Узбекистан, да наведемо насумичан избор земаља којима се лоше влада?
„Либерална интервенција“ не постоји. Оно што имамо је супротно; високо селективне неоимперијалне ратове који имају за циљ да обезбеде политичку контролу клијената над кључним физичким ресурсима.
Ратови убијају људе. Жене и деца сада умиру у Либији, шта год да вам кажу санитарни медији. ББЦ има пријавио биће потребна деценија да се поправи либијска инфраструктура од ратних штета. То у потцењивању. Ирак је још деценијама далеко од враћања својих комуналних предузећа у стање 2000. године.
Снажно подржавам револуције арапског пролећа. Али НАТО интервенција не доноси слободу, она доноси уништење, деградацију и трајно поробљавање неоколонијалном јарму.
Од сада, Либијци попут нас ће се трудити да обогате западне банкаре. То, очигледно, НАТО-у вреди свођење Сирта на рушевине.
Крег Мареј је бивши британски амбасадор и заговорник људских права. (Ова прича се првобитно појавила на ввв.цраигмурраи.орг.ук)
Ово је сјајан чланак. Волео бих да имам снаге да дам интелигентан коментар. Али тренутно сам схрван ауторовом луцидношћу и лицемерјем ситуације. Зашто палицу не преузме неко други? Ја сам исцрпљена.