Америка и свет изгледају несигурно избалансирани између оних који желе да негирају многе проблеме са којима се човечанство суочава и оних који инсистирају на томе да људска раса одговори на вишеструке кризе са којима се планета суочава. Винслоу Мајерс види разлог да се нада да ће се свет окренути у позитивном правцу.
Би Винслов Миерс
Бриљантност телевизијске серије „Мад Мен” лежи у глумачкој глуми и сценарију, али још више у начину на који серија драматизује промену парадигме америчких жена од грубог потчињавања ка грубој једнакости.
У раној епизоди, протагониста Дон Драпер невољно дозвољава својој жени да се консултује са (мушким) психијатром, а затим зове доктора, који случајно крши поверљивост.
Серија објашњава много о томе како су мушкарци моје генерације често несрећно погрешно разумели - или намерно игнорисали - аутономну субјективност жена.
Ово поставља два питања: која слепила која делују у садашњем културном тренутку могу бити расветљена од стране талентованих сценариста док гледају уназад из перспективе 2040. године?
И друго, која је визија која нас оријентише док радимо на томе да осигурамо да ће то бити be будућност на коју се треба осврнути у 2040?
Чини се да америчка политика 2011. године, уочи следећих председничких избора, функционише у чудном балону порицања, чији су мотор политичари који се залажу за гласове. Нико не може да буде председник или сенатор наглашавајући такве неулепљене истине као што су:
– Компаније за нафту и угаљ имају превише моћи да успоре или у потпуности спрече подстицајни прелазак на чисте и одрживе облике производње енергије.
– Људи из богатства и велике корпорације не плаћају правичан део пореза, а све док је Конгрес у ропству лобиста, тешко ће доћи до реформе пореског закона у правцу једноставности, транспарентности и правичности.
– Неке америчке финансијске институције окарактерисане као „превелике да би пропале” недовољно су регулисане, зарађујући на несрећама обичних грађана, појачавајући гротескне разлике између прихода супербогатих и свих нас осталих.
– Ратови у Ираку и Авганистану су безобразно скупи застоји који нису повећали нашу безбедност и можда су створили више терориста него што су убили.
– Нуклеарно оружје постало је потпуно бескорисно као инструмент одвраћања.
– Амерички буџет за одбрану је надуван и недостаје му одговорност.
– Глобална климатска нестабилност се очигледно појачава, ако не и узрокована људским активностима.
– Америчка војска је највећи корисник фосилних горива и загађивач на свету, иако планира да води ратове изазване истим екстремним климатским догађајима који тренутно појачавају хаос и дислокацију за милионе.
– О горњој граници дуга нација може се преговарати или планирати, али о дугу који потиче од неодрживог напада превише људи на живе системе Земље се не може преговарати.
Корални гребени умиру; океани су загађени пластиком; многе врсте рибе су уловљене скоро до изумирања; тропске кишне шуме се и даље бацају на бакљу или тестеру; поларни ледени покривачи и планински глечери настављају да се топе брже од очекиваних.
Али има и добрих вести о којима такође не чујемо довољно од наших кандидата:
„Постоје милиони невладиних организација које ничу широм света које се слажу око вредности људских права за све, еко-одрживости, ненасиља и демократских структура, највећег масовног покрета у историји, каже предузетник и етичар Пол Хокен.
Једна значајна нова организација је Буђење сањара, која грађанима нуди бесплатан полудневни семинар који нас буди на стварне изазове са којима се суочавамо и реалну могућност да се са њима суочимо.
– Рат би могао бити умирућа институција. Ратови деколонизације или проки ратови између суперсила су се вратили на нулу од краја Хладног рата. Иако су и даље страшни, савремени ратови убијају мање цивила и војника него неки пожари из не тако далеке прошлости.
Ипак, овај оптимизам у погледу рата не укључује континуирано присуство огромног броја нуклеарног оружја, нити све веће ефекте климатских промјена на сиромашније нације, нити глобални раст становништва, нити непредвидив елемент у тренутним догађајима.
Нови свет
Налазимо се како се будимо у потпуно новом свету, где богати и сиромашни заузимају исти чамац који цури у загађеном мору.
Осигуравање будућности захтева фундаменталну промену у размишљању са „ја сам одвојен“ на „ми смо једно“, промену парадигме од мерења нашег економског успеха квантитативно ка проналажењу нових квалитативних критеријума.
Од рефлексивног окретања ка рату до агресивног кретања да спречи рат. Од гротескно великих војних буџета до хуманитарне помоћи која директно задовољава људске потребе. Од кандидата који негирају глобално загревање до кандидата који се залажу за преоријентацију приоритета на нивоу планетарног Маршаловог плана.
Ништа од овога се неће десити осим ако се сви не укључимо, не будемо гурали и испитивали и постали активна снага коју лидери не могу игнорисати.
Ово је време када кандидати највише времена проводе слушајући обичне грађане. Питања која постављамо могу бити моћни агенси новог буђења.
Ако би се то догодило, једног дана бисмо могли уживати у ТВ серији која се осврће кроз деценије како би драматизовала постепени крај наших заблуда.
То би нас могло натерати да се тргнемо пред „ветровитим милитантним смећем“ (Ауден) садашњег политичког дискурса, баш као што се трзнемо од застарелог шовинизма из ере „Мад Мен“, али бисмо такође могли да славимо колико смо далеко стигли.
У међувремену, пред нама је дуг пут, душо.
Винслоу Мајерс, аутор Живот изван рата: водич за грађане, служи у одбору изван рата (ввв.беиондвар.орг), непрофитна образовна фондација чија је мисија да истражује, моделира и промовише средства за живот човечанства без рата.