Напад америчких командоса који је 2. маја убио Осаму бин Ладена изазвао је гнев у Пакистану због једностраних америчких војних акција. Али билатералне тензије су годинама расле због америчких удара беспилотних летелица на пакистанске циљеве и сада су достигле фазу кризе, извјештава Герет Портер за Интер Пресс Сервице.
Гаретх Портер
Пакистански цивилни и војни лидери инсистирају на ефикасном вету на које мете погађају америчке беспилотне летелице, према добро обавештеним пакистанским војним изворима.
Извори, који су се састали са ИПС-ом под условом да не буду идентификовани, рекли су да је такво право вета на вођење рата са дроновима централни елемент у новом пакистанском захтеву за формалним споразумом између владе о условима под којима САД и Пакистан ће сарађивати против побуњеника у Пакистану.
Основни споразум између владе који се сада тражи следио би, кажу извори, детаљнији споразуми између америчких и пакистанских војних лидера и обавештајних агенција.
Нови пакистански захтев за једнаком речју о нападима беспилотних летелица означава кулминацију дуге еволуције у ставу пакистанске војске према рату беспилотних летелица.
У почетку подржавајући нападе који су били усмерени на вође Ал-Каиде, високи пакистански војни лидери су убрзо схватили да рат дроновима носи озбиљне ризике за пакистански рат против пакистанских талибана.
Кључна прекретница у ставу војске била је једнострана одлука САД да усмјере рат дроном на оне пакистанске побуњенике који су већ одлучили да склопе мир са пакистанском владом и који су се противили рату који воде Ал-Каида и пакистански талибани. против пакистанске војске.
Према бившим пакистанским војним лидерима и дипломатама, Централној обавештајној агенцији је било дозвољено да годинама води рат беспилотним летелицама готово потпуно једнострано, а пакистанска војска је тек последњих месеци прикупила политичку вољу да изазове моћ САД да једнострано изводи нападе дроновима. .
Генерал Первез Мушараф је дозволио ударе дроновима од 2004. до 2007. како би обезбедио политичку подршку администрације Џорџа В. Буша, нешто што је Мушарафу ускраћено за време администрације Била Клинтона, каже Шамшад Ахмад, који је био пакистански секретар спољних послова, а потом и амбасадор у Уједињене нације од 1997. до 2002. године.
„То су били дани када смо осећали да морамо да радимо са Американцима у вези са Ал-Каидом“, присећа се генерал Асад Дурани, бивши генерални директор пакистанске Интер Сервицес Интеллигенце агенције (ИСИ), у интервјуу за ИПС.
Одабир циљева „обично су САД једнострано вршиле“, рекао је Дурани. Два пакистанска генерала су то потврдила у одвојеном интервјуу за ИПС.
Мушарафов режим је чак отишао толико далеко да је обезбеђивао покриће за нападе беспилотних летелица, понављајући после удара да су експлозије изазвале саме жртве које су правиле бомбе кућне израде.
Али тај напор САД и Мушарафа на транспарентној обмани брзо је пропао када су удари дроновима били засновани на погрешним обавештајним подацима и убили велики број цивила, а не вође Ал-Каиде.
Најгори такав напад био је напад дроном 30. октобра 2006. на медресу у селу Ченагаи у агенцији Бајауер, у којем су погинуле 82 особе. Мушараф, који је првенствено био забринут да избегне оптужбе за саучесништво у америчким нападима на пакистанске мете, наредио је пакистанској војсци да преузме потпуну одговорност за инцидент.
Портпарол пакистанске војске је тврдио да је „потврдио обавештајне извештаје да се 70 до 80 милитаната крило у медреси која се користи као објекат за обуку терориста“ и рекао да је пакистанска војска испалила пројектиле на медресу.
Али очевици у селу идентификовали су америчке беспилотне летелице као извор напада и рекли да су све жртве једноставно локални студенти медресе. Локално становништво сачинило је потпуну листу имена и старости свих 80 жртава, показујући да је 25 мртвих имало од седам до 15 година, што је објављено у лахорском дневнику Тхе Невс Интернатионал.
Виши војни официри веровали су да ЦИА има друге разлоге за покретање напада у Бајауру. Дан пре напада дроном, племенске старешине у Бајауру одржале су јавни састанак да би обећале своју спремност да се придржавају мировног споразума са владом, а влада је ослободила девет припадника племена, укључујући неке милитанте.
Бивши шеф ИСИ Дурани је подсетио да је штрајк „ефикасно саботирао шансе за споразум“ у Бежауру. То је била „веома јасна порука“ ЦИА-е да више не улази у такве мировне споразуме, рекао је Дурани за ИПС.
Штрајк у медреси Бежаур био је прекретница за многе официре. „Толико нас је ушло и рекли да је ово глупо“, присећа се Дурани.
Када је Мушараф био под притиском да се повуче са места начелника генералштаба војске, а заменио га је генерал Ашфак Парвез Кајани у новембру 2007. године, једнострани карактер ЦИА-иног рата дроновима „прилично се наставио“, према генералу Џехангеру Карамату, који је био амбасадор у Сједињене Државе од 2004. до 2006. након што је пензионисан као начелник Генералштаба 1998. године.
ЦИА-ин рат дроновима постао је спорнији 2008. године, пошто је Бушова администрација концентрисала ударе на оне који су склопили мир са пакистанском владом. Две трећине удара беспилотних летелица те године биле су на мете повезане са Џалалудином Хаканијем и мулом Назиром, који су обојица били укључени у подршку талибанским снагама у Авганистану, али су се противили нападима на пакистанску владу.
Гађање мреже Хакани и његових савезника представљало је озбиљне ризике за Пакистан. Када се пакистанска војска борила у Јужном Вазиристану, имала је своју логистичку базу у области коју је контролисала група Хакани и могла је да рачуна на безбедност те базе.
У међувремену, ИСИ је у четири наврата дала ЦИА тачне информације о локацији антипакистанског вође талибана Бајтулаха Мехсуда, али САД нису успеле да га гађају, наводи се у колумни пензионисаног пакистанског генерала Шауката Кадира из маја 2009. године.
У 2009. години, више удара дронова – скоро 40 посто од укупног броја – фокусирано је на талибане под Мехсудом, а сам Мехсуд је убијен, што је имало тенденцију да ублажи пакистанску војску.
Али тај ефекат није дуго трајао. У 2010. само су три удара била усмерена на Мехсудову антипакистанску талибанску организацију, док је више од половине напада било против Хафиза Гула Бахадура, Хаканијевог савезника који је потписао споразум са пакистанском владом у септембру 2006. да неће склонити ниједног антипакистански милитанти.
Администрација Барака Обаме је донела намерну одлуку око средине 2010. да је није брига да ли ће циљање на мрежу Хакани и друге про-пакистанске талибанске групе узнемирити Пакистанце, као што је Волстрит џурнал објавио 23. октобра 2010.
Али два догађаја натерала су шефа пакистанске војске Кајанија да захтева фундаменталну промену америчке политике према рату са дроновима.
Прво је било хапшење оперативца ЦИА Рејмонда Дејвиса под оптужбом да је у јануару хладнокрвно убио двојицу Пакистанаца, након чега је уследио интензиван притисак САД за његово ослобађање.
Други је био напад дроном 17. марта, само дан након што је Дејвис пуштен, за који је првобитно саопштено да је био напад на скуп званичника мреже Хакани.
Испоставило се да је напад дроном убио десетине племенских и подплеменских старешина који су се окупили из целог Северног Вазиристана да разговарају о економском питању.
Бивши амерички званичник признао је да је напад изведен зато што је ЦИА била "бесна" због чињенице да је Дејвис провео у затвору седам недеља. „То је била одмазда за Дејвиса“, рекао је званичник, према причи Асошиејтед преса од 2. августа.
Тај удар је помогао да се подстакне пакистанско војно руководство. Шеф ИСИ Шуја паша је то схватио као шамар, јер је лично интервенисао да Дејвиса извуче из затвора. Кајани је шокирао Американце издавањем прве оптужбе за нападе дроновима од стране начелника војске.
Када је Паша у априлу отишао у Вашингтон, понео је са собом први званични пакистански захтев за једнаком речју у одлукама о нападима дронова.
Герет Портер је истраживачки историчар и новинар специјализован за политику националне безбедности САД. Броширано издање његове најновије књиге, Опасности доминације: неравнотежа моћи и пут ка рату у Вијетнаму, објављен у КСНУМКС-у.