Ругање флотили Газе

Мала флотила која је превозила активисте за људска права и мир у Газу коју је блокирао Израел била је блокирана у Грчкој након интензивног дипломатског притиска Вашингтона и Тел Авива. Али израелски медији настављају да исмевају путнике. Две од њих, пензионисани пуковник америчке војске Ен Рајт и Хагит Борер, рођена у Израелу, одговарају.

Аутори Ен Рајт и Хагит Борер

Будући да смо и сами, да тако кажемо, „народ из флотиле“, са извесним интересовањем читамо Роз Ротхстеин и Роберта Сеид беспослене спекулације у Јерусалем Посту о томе ко су наши сапутници могли бити, за празна нагађања то свакако јесу, писци никада нису контактирали никога од нас.

У ствари, барем када је у питању брод под америчком заставом, Дрскост наде, ми нисмо ни изблиза мистерија као што се може замислити. Све наше биографије су јавно објављене на ввв.устогаза.орг,.

Преглед наших прича открио би, између осталог, да смо 58 посто жена и да је наша средња старост 60 година.

Слични демографски обрасци постојали су и на другим бродовима. Многи су пензионери; већина са скромним средствима. Ми смо људи који су спремни да потроше своју уштеђевину да одлетимо у Атину и останемо тамо недељама, удвостручени или утростручени у хотелским собама, чекајући да отплове до Газе.

Ми смо људи који су осећали, који још увек осећају, да морамо наћи времена и наћи средства јер је борба за правду морална ствар. Пошто смо сви почели да верујемо, према речима Хауарда Зина, да „не можете бити неутрални у возу у покрету“ све појмове, осећа се, на које Ротхстеин и Сеид гледају са мешавином подсмеха и неверице.

Као Американци, многи од нас такође осећају да је наша примарна дужност да говоримо истину управо тој моћи која наводно говори у наше име, појам који је, такође, прилично стран већини израелско-јеврејског друштва, иако нипошто Јеврејима другде.

Трећина нас, путника и организатора Аудацити оф Хопе, су Јевреји, који представљају дугу и храбру традицију јеврејског прогресивног активизма у САД, Европи, Јужној Америци, Јужној Африци и другде.

Оно што су Ротхстеин и Сеид занемарили да запазе (занесени својим ентузијастичним описом нашег синдрома мржње према Израелу) је да је много путника на Тхе Аудацити оф Хопе имају дугу и истакнуту евиденцију антиратног активизма.

Они су били отворени противници америчког рата у Вијетнаму; говорили су против америчког уплитања у Централну Америку, иу последњој деценији, против ратова које су САД водиле против Ирака и Авганистана.

Многи су путовали много пута у ратом разорени Багдад и Авганистан. Кети Кели, једна од наших путника, путовала је у Ирак 26 пута!

Не, ми дефинитивно нисмо као други људи, ако Ротхстеин и Сеид говоре о себи под „другим људима“. За разлику од Ротхстеина и Сеида, ми инсистирамо на сећању не само 23 особе убијене ракетама из Газе, већ и преко 1,000 палестинских цивила које је Израел убио у Гази у операцији Ливено олово. И десетине убијених у Џенину, и они који су рутински стрељани у демонстрацијама на Западној обали.

За разлику од људи као што су Ротхстеин и Сеид, одбијамо да заборавимо да 1.6 милиона људи у Гази већ пет година живи у затвору на отвореном, или да је 2.6 милиона на Западној обали под војном окупацијом 44 године најдуже војна окупација у модерној историји, и ситуација без апсолутно икаквих тренутних паралела!

То што смо своју пажњу усмерили на израелско-палестински сукоб уопште и на окупацију и угњетавање Палестинаца посебно произилази директно из схватања да они не би могли да преживе без подршке америчке владе.

Америчка влада је та која је директно подржавала Израел у његовом даљем уклањању Палестинаца, и која је подржавала и штитила Израел кроз деценије одбијања да уђе у значајне преговоре.

У мери у којој смо ми Американци, и утолико што је наша акција у основи политичка, она има за циљ да подигне свест сопственог народа и да изврши притисак на нашу властиту владу да промени свој курс.

И да, ужасне ствари се дешавају другде у свету. Неки у флотили су били веома забринути због тога. ИХХ та организација која Тхе Јерусалем Пост везе са џихадистичким групама је, у ствари, посредовао да подржи сиријске избеглице у Турској, и испоручио лекове и медицинску опрему болницама у Ал-Бајди и Бенгазију у Либији.

Како незгодно за ваш случај! Али без бриге. Било би тешко пронаћи било какав траг ових чињеница у мејнстрим западној или израелској штампи.

Читајући ваше подругљиве коментаре који имају за циљ да омаловаже флотилу и њене путнике пада нам на памет да није главно питање оно које постављате, већ ко смо ми. Уместо тога, на памет ми пада сасвим другачије питање. Ево нас, по вашем опису, гомила патетичних губитника, заблудјелих туриста, професионалних активиста и идеалиста којима је понестало разлога.

Укупно 1,500 је прецена за почетак и у ствари много мање једном Мави Мармара повукао.

Па ипак, Држава Израел сматра прикладним да нас месецима држи на насловним странама уз претње псима напада, снајперима и очекиваним смртним случајевима. Израел повлачи све мере у вршењу притиска на медитеранске земље уопште, а посебно на Грчку, како би био сигуран да не напустимо луку.

Амбасадор Израела у УН Рон Просор је 22. јуна позвао међународну заједницу „да учини све што је у њеној моћи како би спречила флотилу и упозорила грађане својих земаља на ризике учешћа у овој врсти провокација“.

Али ако смо у заблуди губитници, шта то чини Државом Израел и њеном хистеричном реакцијом? Ако су 16 путника на малој јахти на обали Газе досадни туристе са менталним поремећајем, шта то чини четири потпуно наоружана топовњача која се суочавају с њима?

Чињеница је да је Израел, без икакве наше помоћи, пружио наш иначе симболичан и прилично мали напор са огромним појачањем које га је учинило главним вестима у остатку света, а што је најважније, изгледало би из вашег чланак, стална израелска опсесија.

Иако смо желели да свет примети невољу Палестинаца, нисмо имали за циљ да флотила постане велики светски догађај. Да је то постало, међутим, постало нам је јасно када је државна секретарка Хилари Клинтон сматрала за сходно да отпутује у Грчку како би се од срца захвалила грчком премијеру Јоргосу Папандреуу за услуге које је пружио заустављање наше флотиле.

Искрено, захвални смо.

Ен Рајт је пензионисани резервни пуковник америчке војске и бивши амерички дипломата. Хагит Борер је професор лингвистике на Универзитету Јужне Калифорније.