Пошто израелско-палестински мировни преговори не иду никуда и Израел и даље рачуна на неквалификовану подршку Сједињених Држава, дипломатски сукоб се формира у Уједињеним нацијама у септембру док Палестинци траже да УН признају своју државу. Али Лоренс Дејвидсон поставља питање да ли је то права опција.
Аутор Лавренце Давидсон
Роберт Сери, специјални координатор Уједињених нација за блискоисточни мировни процес, појавио се 26. јула пред Саветом безбедности УН. Господин Сери, холандски дипломата од каријере, водио је Одељење за блискоисточне послове холандског министарства иностраних послова. Има разлога да се верује да он зна о чему говори.
Он је Савету безбедности рекао да је „мировни процес“, односно политички процес који наводно тражи споразумно решење израелско-палестинског сукоба, постигнут. фаза „дубоког и упорног застоја“. Покушаји да се преговори наставе су „изузетно тешки“, рекао је он.
И, „у недостатку оквира за смислене разговоре, и уз наставак активности израелских насељавања, Палестинци активно истражују приближавање УН-у“. Односно, активно разматра тражење од УН признања Палестине као суверене државе у границама пре 1967. године.
Г. Серријев опис преговора изгледа прилично директан. Две стране су у застоју.
И, као палестински преговарач Саеб Ерекат је приметио, овај застој прати преговоре који су трајали најмање 20 година. Заиста, знамо да је у последњој фази ових маратонских преговора палестински тим одустао од скоро свих својих првобитних захтева.
Ерекат је рекао америчком изасланику за Блиски исток Џорџу Мичелу да су палестински преговарачи учинили све осим „прећи у ционизам.” Па ипак, Израелци су презирали палестинске компромисе.
Као што је господин Сери указао, израелско насељавање палестинске земље се наставља. У ствари, током читавог овог двадесетогодишњег процеса, колонизација је ишла несмањеном количином. И, наравно, све је то противзаконито према Женевским конвенцијама.
Један од разлога што је поновно покретање било каквих преговора тако „изузетно тешко“ је тај што је палестинска страна инсистирала да, као предуслов за све нове преговоре, Израел мора почети да се придржава међународног права. Израел је одбио.
Стога би за неупућеног посматрача могло бити изненађење да Израел и Сједињене Државе у овој афери упиру прстом у Палестинце.
На пример, израелски амбасадор при Уједињеним нацијама изјавио је Рон Просор у Савету безбедности 26. јула да је „сада време да међународна заједница каже палестинском руководству оно што одбија да каже сопственом народу да нема пречица до државности. Не можете заобићи једини пут ка миру.”
За инициране ова изјава нема никаквог смисла. Ако вам 20 година преговора не донесе ништа осим више насиља и више крађе, описати тај процес као „једини пут до мира“ значи противречити себи.
Нешто што се показало неспособним да постигне Кс, не може бити „једини пут“ до Кс. Управо тако, рећи да не могу постојати пречице до Кс и стога се мора истрајати на путу за који је историјски доказано да не води до Кс је, па, нон-секуитур.
Стални савезник Израела, Сједињене Државе, такође се противи, са једнаком нелогиком, палестинском потезу ка признању УН.
Розмари Дикарло, заменица америчког амбасадора у УН, најавила је да ће се САД противити било каквој „једностраној акцији“ Палестинаца у УН. Она је палестински потез протумачила као покушај да се "изолује Израел у Уједињеним нацијама". Она је инсистирала да Палестинци наставе преговоре.
У одговору на Дикарла, Ријад Мансур, палестински посматрач УН, истакао је да „120 земаља већ признаје независну палестинску државу” и да долазак у УН тешко да представља „једнострану” акцију Палестинаца. Даље је објаснио да би признање палестинске државе од стране УН-а у овом тренутку било „освећење решења о две државе” и помогло да то решење буде неизбежније.
На несрећу по Мансура, његове речи побијају чињеницу да Израел нема намеру да дозволи смислено решење са две државе. У ствари, сви ови разговори и маневрисање Палестинске националне власти (ПНА) одвијају се у позадини оштре реалности: Израел неумољиво једе Палестину.
Разлог зашто деценијама преговора није ништа решено је тај што су они били намењени да ништа не реше. Израелци од речи го користили су „мировни процес“ као параван за крађу палестинске имовине. Они су сада близу могућности да предоче свету свршен чин, те ружне „чињенице на терену“ и не желе никакве компликације.
Какве компликације? У ствари, ово је више психолошко него конкретно.
As Али Абунимах је истакао Уједињене нације никада нису учиниле ништа да зауставе израелску крађу, а ни овај „симболични“ гест признања УН неће утицати на то. Па зашто би то Израелце било брига?
Па, ево неколико могућности: а) такав корак ка признању од стране Генералне скупштине УН заправо би поновио процес којим је и сам Израел постао признат као држава и б) овај потез би такође одражавао првобитну намјеру УН да Палестину подели између Јевреја и Арапа.
Психолошки, цео процес мора дубоко одјекнути у израелској/ционистичкој свести. То им даје неку врсту напада националне анксиозности.
Алтернативе
Остављајући по страни психолошки страх Израела и фантазију Палестинске националне власти [ПНА] да ће њихови маневри учинити одрживо решење „неизбежним“, враћамо се на питање шта ће заиста највероватније функционисати на дужи рок? Мислим да се у овом тренутку морамо суочити са неким тешким истинама.
– Израел ће наставити да илегално гута Палестину. За ционисте је ово игра са нултом сумом, са једном државом.
– Сједињене Државе ће и даље бити саучесник у злочину штитећи злочинца.
– ПНА је беспомоћна да ово заустави.
– Нажалост, мировни процес је превара. Покриће за злочин који је у току.
Дакле, који је пут отпора који има највеће шансе да промени чињенице на терену?
Па, ту је Хамас, који је, у ствари, права влада у Палестини ако озбиљно схватамо појам демократије. То је потврђено његовом победом на слободним и поштеним изборима у јануару 2006. То Хамас чини много легитимнијим од садашње ПНА и једнако легитимним као израелска влада.
Истина, Хамас одбија да призна Израел и уништио би ционистичку државу да може. Али тада Израел одбија да призна Хамас и, у ствари, покушава да га уништи. Обе владе су користиле терористичке методе, иако их је Израел доследније користио.
На крају, право питање је још једном питање моћи. Хамас не може да уништи Израел. На крају Израел може да уништи Хамас. Као опција за дугорочни успех, за промену чињеница на терену, Хамас не изгледа као одговор.
То нас враћа на БДС: бојкот, дезинвестирање и санкције. Израелски историчар и заговорник палестинских права, Илан Папе, истакао је да је БДС као део свеукупне „борбе цивилног друштва у подршци палестинским правима био успешан у кључним европским земљама“.
Нема сумње да се јавно мњење удаљава од Израела чак иу срцу ционистичког утицаја, Сједињеним Државама. Циљ овог покрета је да се са Израелом реплицира процес који је бацио апартхејд Јужне Африке на колена.
И, кроз овај процес, да се заправо оствари решење једне државе за Палестину. Не, наравно, једно државно решење које Израелци траже, већ нова држава Палестина/Израел која нуди „једнакост и просперитет за све људе који тамо сада живе или су из ње протерани силом у последње 63 године“.
По мом мишљењу, заправо постоји добра шанса да светски БДС покрет, који стално расте рецимо следећих четврт века, заиста може да постигне де-ционизацију Израела. С друге стране, стварање „једнакости“ и „просперитета“ у новој држави које резултира имаће своје проблеме, али то је друга борба за неко друго време.
У овом тренутку, Али Абунимах је у праву, признавање Палестине од стране УН-а као псеудо-државе на Западној обали и Појасу Газе неће решити ништа и може изазвати још проблема Палестинцима на терену.
Алтернативно, бојкот, одузимање и санкције у контексту све веће светске свести о суштинској расистичкој природи Израела показују реално обећање резултата на дужи рок.
Лоренс Дејвидсон је професор историје на Универзитету Вест Честер у Пенсилванији. Он је аутор Фореигн Полици Инц.: Приватизација америчког националног интереса; Америчка Палестина: популарне и званичне перцепције од Балфура до израелске државности; и Исламски фундаментализам.