Израел и његови подржаваоци су у политичкој офанзиви против критичара који врше ненасилни притисак на владу Ликуда Бењамина Нетањахуа да одговори на легитимне потребе Палестинаца и да призна људска права за све људе који живе у Израелу/Палестини. Израелски браниоци изједначавају ово „делегитимисање“ Израела са антисемитизмом, али Лоренс Дејвидсон се не слаже.
Аутор Лавренце Давидсон
Јун 30, 2011
МЈ Росенберг је 23. јуна објавио чланак у Хуффингтон Посту под насловом „Нетањаху је тај који 'делегитимише' Израел," позивајући се на термин који према Израеловом Хааретз новине, постала је „позивна реч у свету произраелског активизма“.
Розенберг покушава да врати тај концепт на ционисте тврдећи да су њихове сопствене акције оне које заправо нарушавају легитимитет Израела. Он је у праву, али има још тога да се каже на ову тему. Прво, нека додатна позадина:
Ционисти су 2010. одлучили да ће покушати да поделе оно што сматрају својом опозицијом дефинисањем различитих категорија критике Израела. Они који критикују само појединости, ову или ону израелску политику или тактику, стављени су у категорију прихватљивих критичара.
Истакао бих да је ово био велики уступак са њихове стране јер се, ако се сетите пре десетак година, претпостављало да је свака јавна критика Израела инспирисана „антисемитизмом“. У сваком случају, та оптужба је сада сужена на оне који су додељени другој категорији „делегитимизатори“.
То су они који су, наводно, критични на начин да доводе у питање право Израела да постоји као јеврејска држава. Према ционистима, овај делегитимизирајући приступ је, да тако кажем, изван ње, или како амерички ционистички лидер Виллиам Дарофф речено, „канцерогени раст“.
Ционисти су се потрудили да овај процес категоризације изгледа добро осмишљен и истражен. У марту 2010., са седиштем у Тел Авиву Институт Реут издао извештај на 92 странице који дефинише делегитимизирајућу критику као ону која „показује очигледне двоструке стандарде, издваја Израел, негира његово право да постоји као оличење самоопредељења јеврејског народа или демонизује државу“.
У свом чланку Хафингтон поста, Розенберг каже да је овај напор циониста гамбит „да се тема промени са постојања окупације на постојање Израела. … Зато се премијер Нетањаху рутински позива на израелско „право на самоодбрану“ сваки пут када покуша да објасни неки израелски напад на Палестинце. …
„Ако је цела израелско-палестинска расправа о праву Израела да се брани, Израел побеђује у расправи. Али ако је реч о окупацији која је, у ствари, оно око чега се сукоб води од 1993. године када је ПЛО признао Израел, он губи.
Он закључује: „Израел [није] изолован зато што је јеврејска држава и стога нелегитимна, већ због начина на који се односи према Палестинцима.
Розенберг свакако има право. Међутим, из ционистичког појма делегитиматора може се извући општија и проблематична порука. Овај основни увид иде овако:
– Разлика коју су ционисти повукли између прихватљиве и неприхватљиве критике функционише само ако се претпостави да политика и тактика израелске државе доводе до, с једне стране, ширења на окупиране територије, ас друге, до сегрегације њених не- -Јеврејске мањине нису структурни.
Или, другачије речено, да израелска империјална и дискриминаторска политика није функција етно/религијско одређење државе. Али шта се дешава ако израелска тактика и политика нису само опортунистичке, већ заиста структуралне? Шта ако понашање владе произилази из саме природе земље дизајниране пре свега за одређену групу?
Ако је то случај, не можете одвојити критику ове или оне политике од критике самог карактера израелске политике. Политика и државна идеологија су све из једног комада.
Имајте на уму да не издвајам Израел у овом погледу (мада, као што ћемо видети, издвајам га на друге начине). Заправо, не би било важно да ли је Израел (или било која друга земља) јеврејски, католички, протестантски, муслимански, бели, црни или створен од и за мале зелене људе са Марса. Ако било која држава:
а) је дизајниран да пре свега служи једној одређеној групи док
б) имајући у својој средини мањине по којима систематски сегрегира
ц) или структурира своје законе на дискриминаторан начин, и/или намерно образује своје грађане да се понашају на дискриминаторски начин
д) онда се са становишта цивилизованих, модерних демократских принципа, с правом може довести у питање не само његове тактике и политике, већ и легитимитет друштвене/политичке структуре која их генерише.
То је тако било да је земља експанзионистичка или не. Другим речима, да Израел никада није прешао своје границе из 1967. године и никада није успоставио свој бедни колонијални режим на окупираним територијама, и даље би постојао проблем због начина на који третира израелске Арапе.
Ево где бих Розенбергов аргумент одвео корак даље. Није само окупација, нелегитиман је ционизам као водећа друштвено-политичка идеологија.
– С обзиром на идеолошко инсистирање да Израел мора бити „јеврејска“ држава, како се расправљати против ционистичког Израела, а да се не отвори оптужбама за антисемитизам?
Најбољи начин да се то уради је уопштавање Розенбергове аргументације заузимањем општег става да све владе које користе своје законе да дискриминишу мањинске групе делегитимишу себе.
У случају ционистичког Израела (који, треба имати на уму, не представља све Јевреје) само престанак да се понаша на империјалистички начин може бити неопходан, али то није довољан коректив. Израел мора престати да структурира своје законе и друштвено понашање на дискриминаторски начин, а за то мора да се ослободи своје садашње ционистичке владајуће идеологије.
Ако Израел жели да буде и јеврејски и легитиман, цивилизована, модерна демократска држава, мора да пронађе недискриминаторски начин да то уради. Докле год остане ционистичка држава, стално ће се дизати својим петардом.
– Изван граница Израела, ционистички политички и медијски напори да убеде светско мишљење да се морају сматрати и легитимним и да им се дозволи да раде на дискриминаторски начин су посебно корумпирани.
Да бисмо ово објаснили, хајде да се позабавимо ционистичком оптужбом да делигитимизатори „издвајају Израел“ користећи „очигледне двоструке стандарде“.
Ова тврдња је постала толико уобичајена да када се неко упусти у јавни форум како би разговарао о понашању Израела, готово је сигуран у следеће питање: Зашто издвајате Израел? Шта кажете на све те друге земље које раде ужасне ствари људима? Шта кажете на то да Руси кољу Чечене? Шта кажете на то да Кинези почине културни геноцид над Тибетом? Шта је са Дарфуром?
Ако размислите о томе, питање је несрећно са становишта оних који постављају питање, јер, имплицитно (али тачно), оно ставља Израел у исту категорију као и сви други лоши момци и то свакако није оно што питалац намерава . У сваком случају, постоји спреман одговор на питање и гласи овако:
Чињеница да се ционистички утицај шири далеко изван подручја израелске доминације и дуго је утицао на многе институције западних влада које доносе политику, а посебно на ону Сједињених Држава, чини императивним да се опресивно понашање Израела издвојен као случај високог приоритета међу многим другим репресивним режимима који могу бити кандидати за оштру критику, па чак и бојкот.
Другим речима, за разлику од кинеских, руских и других сличних влада, Израелци и њихове присталице директно утичу, на корумпирајући начин, на креаторе политике западних демократија и то често чини ове владе саучесницима у насилној политици Израела.
Будући да је тако, издвајање Израела није лицемерје, већ неопходност. Вилијам Дароф, горе поменути ционистички вођа који се појављује у потрази за „канцерогеним израслинама“, могао би да пронађе ову патологију у сталној коруптивној природи утицаја своје организације.
Са становишта интелектуалне дебате, није тешко победити ционистичке аргументе. Радим то годинама и у писаној форми и на јавним форумима. Понизно признајем да (где се нису претворили у бедлам) никада нисам изгубио ниједан од ових сусрета.
Међутим, међународна питања и судбине нација обично се не решавају интелектуалним дебатама. Нити се, нажалост, често решавају међународним правом. Историјски гледано, они су намирени политичким интригама и закулисним лобирањем (на ком нивоу делује ционистички утицај) и/или грубом силом.
Постоји ли начин да се заобиђе ова историјска препрека? Мислим да је тако.
Постоји растући покрет цивилног друштва широм света који тражи изолацију Израела на свим нивоима. Ово је иста стратегија која је донела промене у Јужној Африци апартхејда. И, у правцу раста овог покрета, интелектуална дебата је веома корисна и важна.
Није случајно што ционисти указују на оне који се залажу за бојкот, отуђивање и санкције (БДС) против Израела као на непријатеље број један у својој категорији делегитиматора. Мислим да они знају, или барем осећају, да је БДС покрет најбоља дугорочна стратегија за оне који желе да натерају Израел да се ослободи онога што га чини заиста нелегитимном његовом ционистичком идеологијом.
Лоренс Дејвидсон је професор историје на Универзитету Вест Честер у Пенсилванији. Он је аутор Фореигн Полици Инц.: Приватизација америчког националног интереса; Америчка Палестина: популарне и званичне перцепције од Балфура до израелске државности; и Исламски фундаментализам.