Сједињене Државе настављају ка успореним поразима у ратовима Џорџа В. Буша у Авганистану и Ираку, при чему Барак Обама тражи, у суштини, „пристојан интервал“ како губици не би били на њему и демократама. Али Лоренс Дејвидсон пита шта ће бити потребно да би Американци коначно започели потпуну поновну процену неуспешних страних стратегија.
Аутор Лавренце Давидсон
Јун 25, 2011
У децембру 2009. председник Барак Обама обавезао САД на „авганистански налет“, додељивање додатних 30,000 војника за предвиђених 18 месеци како би се постигли специфични „уско дефинисани“ циљеви, међу којима је главни „ометање, разбијање и пораз [Ал-Каиде и њених екстремистичких савезника“.
Председник је 22. јуна известио да је ова мисија обављена и да се „плима рата повлачи“. Тако је најавио повлачење око 33,000 трупе од сада до краја 2012.
Није случајно, а Анкета Пев Центра управо је изашао рекавши да је 56 одсто Американаца болесно и уморно од рата у Авганистану. Наравно, чак и уз најављено повлачење, око 68,000 америчких војника остаће у Авганистану до, према Обамином распореду, краја 2014. У том тренутку ће рат у Авганистану бити доведен „до одговорног краја“.
Републикански одговори на Обамину најаву варирала. Неки републиканци, попут председничког кандидата Мита Ромнија, узимајући наговештај из исте анкете која је без сумње подстакла председникову одлуку, кажу да се залажу за брзо повлачење.
Међутим, други, попут посланика Мајка Роџерса, председника Комитета за обавештајне послове Представничког дома, противе се Обамином распореду, тврдећи да се Обама игра политике манипулишући нивоом трупа. Ови вишеструки одговори значе да шта год да се деси, републиканци увек могу да кажу „рекли смо вам“.
амерички војни команданти у Авганистану нису срећни због повлачења. Они тврде да повлачење хитних трупа у овом тренутку подрива „консолидацију крхких добитака“ остварених у Хелманду и другим провинцијама у којима су талибани имали упоришта
Ова поента је вероватно тачна, али се заснива на претпоставци да би „добити“ икада могли бити нешто више од „крхких“.
С друге стране, Авганистански команданти, као што је генерал Мохаммад Захир Азими из Министарства одбране Авганистана, изјавио је да ће војска његове земље „попунити празнину“ коју су створили Американци који се повлаче. „Спремни смо“, рекао је, иако је вероватно наиван као и његови амерички колеге.
Све ово има нестварни звук за оне који заиста познају савремену историју Авганистана. Та историја, правилно сагледана, чини читаву америчку авантуру у тој земљи проблематичном.
У недавном интервјуу са Ејми Гудман у њеној емисији Демоцраци Нов!, Научник Блиског истока Хуан Кол изјавио је да „лидери САД често једноставно нису добри у историји“. Напоменуо је да су Британци у 19th века имао „десетине хиљада војника“ у осетљивим деловима Авганистана и није могао да их смири.
Онда су, наравно, и Руси пропали у сличном подухвату.
Које су шансе, рекао је Кол, да „релативно привремена... и мала америчка експедициона снага може да оде у неке од ових провинција и да их дугорочно обликује? Увек сам мислио да је то мало вероватно."
Заиста, било је и јесте.
Ево још неких тачака које треба узети у обзир:
– Што се авганистанске франшизе Ал-Каиде тиче, она је одавно престала да буде фактор у авганистанском рату. Чак и у децембру 2009, када је председник Обама најавио свој „налет“, Процене америчких обавештајних служби наводи да број оперативаца Ал Каиде у Авганистану није већи од 100.
Дакле, чак и пре смрти Осаме бин Ладена, рат у Авганистану није био толико у вези са Ал Каидом колико „њеним екстремистичким савезницима“.
–А ко су ти „екстремистички савезници”? Па, они су талибани. Али као што „они“ имплицирају, талибани нису јединствена група. То су многе групе.
Као што је Кол рекао Ејми Гудман, „оно што САД називају талибанима су четири или пет различитих група, а они нису нужно сви људи Мула Омар“. Мула Омар је човек који је био задужен за Авганистан када су Американци извршили инвазију 2001.
Од самог почетка. Амерички лидери су имали тенденцију да мешају све ове елементе са Ал-Каидом. Свакако да су их људи из Буша Млађег у потпуности објединили.
Када је, после 9. септембра, влада Авганистана одговорила на Бушов захтев за предају Бин Ладена захтевом за доказе о његовој умешаности у те ужасне нападе, Бушити се нису ни потрудили да одговоре. Сви ови људи су за њих били једно те исто и управо су покренули инвазију.
– Данас није важно ко је са мулом Омаром, а ко није. Све талибанске фракције се противе америчкој интервенцији у њиховој земљи и сви се противе корумпираном и често неспособном савезнику Америке, председнику Хамиду Карзаију, који седи у Кабулу. И знају да без присуства америчких борбених трупа, имају моћ да сруше његову владу.
– У том погледу председник Обама такође зна да од сада до 2014. Сједињене Државе не могу да учине владу Кабула довољно снажном и популарном да опстане. Обојица нам то говоре Ал-Каида је скоро поражена „Нећемо покушавати да Авганистан учинимо савршеним местом. Нећемо надгледати његове улице или патролирати његовим планинама бесконачно. То је одговорност авганистанске владе.”
Ове супротстављене изјаве одражавају још увек слаб напор да се раздвоје оно што су Американци одувек мислили да је иста ствар. Председник сугерише да можемо да победимо Ал-Каиду и да ипак изгубимо Авганистан од талибанских фракција. Почиње да нам то говори јер ће тако бити.
– Међутим, Обама ће направити што бољу представу повлачења колико може. Он сигурно не жели да види још једно повлачење у вијетнамском стилу. Он жели да минимизира шансе да демократе буду окривљене за дебакл.
Дакле, било да је у питању Ирак или Авганистан, његов циљ је да постигне „одговоран крај“. Након тога, домородци ће бити криви ако Ирак заврши са владом која је савезничка Ирану и/или поново упадне у грађански рат сунита против шиита против Курда.
А после 2014. Карзаи ће бити тај који ће преузети кривицу када Кабул падне под неки облик „талибанске“ владе и/или поново уђе у секташки грађански рат Паштуна против различитих етничких мањина у земљи. Дакле, „одговоран крај“ заиста значи ни мање ни више него уредно повлачење.
Шта би а стварно „одговоран крај“ подразумева? То би укључивало смислено размишљање и председника и Конгреса о спољној политици САД у последњих 50 година.
Када би размишљали дубоко и објективно, дошли би до прилично очигледног закључка да је — ако нас Вијетнам, Ирак и Авганистан нечему могу научити — да је стална политика која нас је довела у такве катастрофе потребна озбиљно испитивање и прерада.
Нажалост, нема апсолутно никаквих знакова да је неко од наших лидера на овој кривуљи учења. Нагли скок председника Обаме у мочвару која је сада Либија показује да је он прилично спреман да настави опортунистичку ратну политику својих претходника.
И, срамно приказивање слинавости Конгреса над израелским премијером Бењамином Нетањахуом пре неколико недеља говори нам да је огранак владе запео у дубокој и опасној колотечини.
Велики део ове тунелске визије одражава чињеницу да је спољна политика само унутрашња политика у измењеном облику. Она произилази из домаћих политичких и идеолошких ставова који су системски.
Више пута крећемо пуном брзином са литице јер нас гурају одострага, а не вуку с предње стране. А то значи да иако Обама може релативно грациозно да изађе из Ирака и Авганистана, неће бити „одговорног краја“ катастрофалних иностраних авантура.
То ће захтевати домаћи лобији који дефинишу наше стране „интересе“.
Шта би било потребно да би се суштински променио начин рада нације?
Политичке странке, владине бирократије, укоријењени лобији и идеолошки погледи су велике и тешке ствари. Они се крећу кроз време и простор праволинијски (можда је то традиција) и не мењају лако правце.
Заиста, потребна је моћна сила која долази под углом да би се такве институције скренуле на неки истински нови курс. Најчешће је тако моћна сила негативна, нека врста озбиљне катастрофе са којом САД тек треба да се суоче.
Као земља, толико је заглављена на својим путевима, и толико пуна охолости и самоправедности, да је током протеклих неколико генерација апсорбовала поновљене војне поразе и скоро банкротирала, а да још увек није мењала своје обрасце реаговања на дешавања у иностранству. Право је чудо за гледати!
Џон Дејвис, 17th века енглески песник, једном је приметио да људи мало уче, али много заборављају.
Већина Американаца није научила ништа о спољним пословима. Све је то за њих мистерија и радо су абдицирали овај део свог националног живота политичарима и лобистима који грешке заборављају чим их направе.
Овим темпом, Сједињене Државе неће изаћи с праском. Биће то само смртоносно цвиљење.
Лоренс Дејвидсон је професор историје на Универзитету Вест Честер у Пенсилванији. Он је аутор Фореигн Полици Инц.: Приватизација америчког националног интереса; Америчка Палестина: популарне и званичне перцепције од Балфура до израелске државности; и Исламски фундаментализам.