Америчка влада је коначно објавила пуне документе Пентагона који описују како је амерички народ доведен у заблуду у Вијетнамском рату. Декласификација долази четири деценије након што је већину документа процурео инсајдер Пентагона Данијел Елсберг, који данас каже да сличне обмане омогућавају ратове у Авганистану и другде.
Аутор Даниел Еллсберг
Јун 16, 2011
декласификација и онлајн објављивање Понедељак пуне оригиналне верзије Пентагонових докумената – Строго тајна студија Пентагона на 7,000 страница америчког одлучивања у Вијетнаму 1945-67 – долази 40 година након што сам га дао 19 новина и сенатору Мајку Гравелу (минус томови о преговорима, које сам дао само Комитету Сената за спољне послове).
Гравел је унео оно што сам му дао у Конгресни запис и касније скоро све то објавио у Беацон Прессу. Заједно са извјештавањем у новинама и издањем државне штампарије (ГПО) које је увелике редиговано, али се преклапало са Сен. Шљунчано издање, већина материјала је доступна јавности и научницима од 1971. године.
(Обим преговора је скинут тајност пре неколико година; Сенат, ако не и Пентагон, требало је да их објави најкасније до краја рата 1975. године.)
Другим речима, данашња декласификација целе студије касни 36 до 40 година. Ипак, нажалост, дешава се да је веома благовремено да ова студија привуче пажњу и да се управо сада појави на мрежи.
То је зато што смо поново заглибљени у ратовима – посебно у Авганистану – који су изузетно слични 30-годишњем сукобу у Вијетнаму, и немамо упоредиву документацију и инсајдерску анализу која би нас просветлила о томе како смо стигли овде и куда ће вероватно отићи .
Оно што нам треба да буде објављено овог месеца су документи Пентагона из Ирака и Авганистана (и Пакистана, Јемена и Либије). Мало је вероватно да ћемо их добити; вероватно још не постоје, барем у корисном облику ранијих.
Али оригиналне студије о Вијетнаму су изненађујуће не-лоша замена, од које свакако вреди учити.
Да, језици и етничке групе које не разумемо разликују се на Блиском истоку од оних у Вијетнаму; клима, терен и врсте заседа су веома различити.
Али, како објашњавају извештаји у Пентагоновим документима, суочавамо се са истим узалудним напорима у Авганистану да пронађемо и уништимо националистичке герилце или да их натерамо да престану да се боре против страних освајача (сада нас) и корумпираних, лоше мотивисаних деспота који дилеру дрогу подршка.
Као иу Вијетнаму, што више трупа распоредимо и што више противника убијемо (заједно са цивилима), то ће брже бити надокнађени њихови губици и све више расту њихови редови, јер је то само наше присуство, наше операције и наша подршка режиму без легитимитет који је основна основа за њихово регрутовање.
Што се тиче Вашингтона, извештаји о понављајућим одлукама о ескалацији у Пентагоновим документима читају се као продужени наставак Књига Боба Воодварда, Обамин рат, о продуженим унутрашњим контроверзама које су претходиле председниковим одлукама да утростручи величину наших снага у Авганистану.
(Вудвордова књига је такође заснована на строго поверљивим цурењима. Нажалост, она су изашла након што су одлуке донете и без пратеће документације: коју још увек није касно да Вудворд или његови извори дају ВикиЛеаксу.)
У извештајима о ратовима удаљеним 40 година и пола света, читамо о истим неодговорним, себичним председничким и конгресним циљевима у продужавању и ескалацији сукоба који се не може победити: наиме, о потреби да се политички ривали не оптужују за слабост или за изгубити рат за који неколицина несавесних или амбициозних генерала глупо тврди да се може добити.
Стављајући заједно креирање политике и реалност на терену, видимо исту перспективу бесконачног, крвавог ћорсокака – осим ако и док, под притиском јавности, Конгрес не запрети да ће прекинути новац (као 1972-73), приморавајући извршну власт на преговарано повлачење.
Да бисмо мотивисали гласаче и Конгрес да нас извуку из ових председничких ратова, потребни су нам Пентагон документи о блискоисточним ратовима одмах. Не 40 година у будућности. Ни после још две-три године даљег залагања за застоје и неоправдане ратове.
Ипак, мало је вероватно да ћемо их икада добити у временском оквиру који су потребни. Неовлашћена открића Викиликса из прошле године су прва у последњих 40 година која су се приближила размерама Пентагонових докумената (и чак их премашују по количини и правовремености).
Али, нажалост, храбри извор ових тајних извештаја на терену – оптужени је војник Бредли Менинг, иако то тек треба да се докаже на суду – није имао приступ строго поверљивим препорукама, проценама и одлукама на високом нивоу.
Веома, врло мали број оних који имају такав приступ је спреман да ризикује своје дозволе и каријеру – и све већу могућност (под председником Обамом) кривичног гоњења – документујући Конгресу и јавности чак и политике за које лично верују да су погубне и погрешно вођене тајно и лагано о.
Био сам – и то далеко од усамљености – са таквим приступом и таквим погледима, као специјални помоћник помоћника секретара одбране за међународну безбедност у Пентагону 1964-65. (Мој непосредни шеф Јохн Т МцНаугхтон, главни помоћник министра одбране Роберта МцНамара у Вијетнаму, био је други; као документовано у недавној публикацији његовог личног дневника.)
Дуго сам жалио што ми није ни пало на памет у августу 1964. да објавим документе у свом сефу у Пентагону дајући лаж тврдњама о „недвосмисленом, ничим изазваном“ (нестварни) напад на наше разараче у Тонкиншком заливу: претходници „доказа ван сваке сумње“ непостојећих оружја за масовно уништење у Ираку, који су изманипулисали Конгрес, још једном, да донесе тачан пандан Резолуција залива Тонкин.
Сенатор Вејн Морс – један од двојице сенатора који су гласали против тог неуставног, недатираног бланко чека за председнички рат 1964. – рекао ми је да ако сам му пружио те доказе у то време (уместо 1969. године, када сам га коначно доставио Комитету Сената за спољне послове, у коме је радио):
„Резолуција о Тонкинском заливу никада не би изашла из одбора; и да је изнета на под, била би изгласана.”
То је тежак терет за мене: посебно када помислим да сам до септембра имао фиоку пуну строго поверљивих докумената (опет, нажалост, објављених до 1971.) који доказују превару Џонсонових обећања да „нема ширег рата ” у својој предизборној кампањи и његовој стварној одлучности да ескалира рат који је приватно и реално сматрао непобедивим.
Да смо ја или неко од многих других званичника који су имали исте информације на високом нивоу тада поступили по нашој заклетви – што није била заклетва да ћемо се повиновати председнику, нити чувати тајну да крши своје заклетве, већ само заклетву „да ће се подржати и бранити Устав Сједињених Држава“ – тај ужасни рат је могао бити у потпуности избегнут.
Али да бисмо се надали да ћемо имати тај ефекат, морали бисмо да откријемо документе када су били актуелни, пре ескалације – а не пет или седам, или чак две године након судбоносних обавеза.
Лекција коју треба извући из читања Пентагонових папира, знајући све што је уследило или је изашло у наредним годинама, јесте ово. Онима у Пентагону, Стејт департменту, Белој кући, ЦИА-и (и њиховим колегама у Британији и другим земљама НАТО-а) који тада имају сличан приступ мом и предзнање о катастрофалним ескалацијама у нашим ратовима на Блиском истоку, рекао бих:
Не прави моју грешку. Не ради оно што сам ја урадио. Не чекајте да почне нови рат у Ирану, док још бомби не падне у Авганистан, Пакистан, Либију, Ирак или Јемен. Немојте чекати да на хиљаде других умре, пре него што одете у штампу и у Конгрес да са њима кажете истину докумената који откривају лажи или злочине или унутрашње пројекције трошкова и опасности.
Немојте чекати 40 година да се скине тајност, или седам година као што сам ја учинио да ви или неко други то откријете.
Лични ризици су велики. Али животи вредни рата могу бити спашени.
Данијел Елсберг је био високи званичник Пентагона током раних фаза рата у Вијетнаму и аналитичар у Ранд Цорп. где је радио на тајној историји рата у Вијетнаму познатој као Пентагон папири. Након што није успео да изазове интересовање за тајну историју унутар Конгреса, Елсберг је процурио документе Њујорк тајмсу и другим новинским организацијама које су тада пркосиле Никсоновој администрацији у објављивању прича о тајној историји 1971. Елсберг је оптужен по Закону о шпијунажи, али случај је пропао усред обелодањивања да су председник Ричард Никсон и други високи владини званичници учествовали у незаконитим радњама, укључујући провалу у канцеларију Елсберговог психијатра тражећи информације како би га дискредитовали. (Ова прича се раније појавила на Реадер подржане вести.)