Генерал Дејвид Петреус, највиши амерички командант у Авганистану, који се види као узбуна да постане следећи директор ЦИА-е, изгледа да је дивље преувеличао број талибанских бораца заробљених прошле године додајући укупан број Авганистанцима који су пуштени након што су ослобођени Везе талибана, извјештава Гаретх Портер за Интер Пресс Сервице. Гаретх Портер
Јун 13, 2011
Током своје интензивне почетне рунде интервјуа за медије као команданта у Авганистану у августу 2010., генерал Дејвид Петреус је медијима објавио бројке које тврде да су напади Снага за специјалне операције били спектакуларни: у периоду од 90 дана од маја до јула, јединице СОФ-а је заробио 1,355 обичних талибана, убио још 1,031 и убио или заробио 365 талибана средњег или високог ранга.
Тврдње о огромном броју заробљених и убијених Талибана наставиле су се до краја 2010. У децембру је Петреусова команда саопштила да је укупно 4,100 талибанских редова заробљено у претходних шест месеци, а 2,000 их је убијено.
Те бројке су биле кључне за стварање новог медијског наратива који поздравља успех операција СОФ-а као преокретање онога што је била изгубљена америчка стратегија у Авганистану.
Али испоставило се да је више од 80 одсто оних који се називају заробљеним талибанским борцима пуштено неколико дана након што су покупљени, јер је утврђено да су били невини цивили, према званичним подацима америчке војске.
Још више њих је касније пуштено из главног америчког притворског објекта у ваздушној бази Баграм, названог Детентион Фацилити у Парвану, након што је њихов досије прегледао панел војних официра.
Тајминг Петреусове тврдње о талибанским борцима заробљеним или убијеним, штавише, указује на то да је знао да четири од пет оних за које је тврдио да су „заробљени талибански редови“ уопште нису били талибански борци.
Немогућа је провера тврдњи о броју убијених талибанских команданата и редова, али се тврдње заробљених талибана могу проверити у односу на званичне податке о пријему заточеника који су додати Парвану.
Авганистанац кога су снаге САД или НАТО-а притвориле могу да се држе у предњој оперативној бази највише 14 дана пре него што се мора донети одлука о томе да ли ће особу пустити или послати у Парван на дуготрајнији притвор.
ИПС је сада добио некласификовани графикон од стране Оперативне групе 435, војне команде одговорне за послове притвореника, о укупним месечним примањима и отпуштањима Парвана за 2010. годину, који показује да је само 270 притвореника примљено у ту установу током периода од 90 дана од маја до јул 2010.
Та бројка укључује и наводне талибанске команданте који су послати у Парван и које је Петреус рачунао одвојено од обичних. Тако је више од четири од сваких пет Авганистанаца за које се каже да су били талибански борци заробљени у том периоду пуштено у року од две недеље као невини цивили.
Када је Петреус средином августа одлучио да објави цифру од 1,355 припадника талибана који су наводно заробљени током периода од 90 дана, већ је знао да је 80 посто или више од тог укупног броја већ ослобођено.
Мајор Сунсет Р. Белински, службеник за штампу ИСАФ-а за операције СОФ-а, признао је ИПС-у прошлог септембра да се број од 1,355 односи само на „почетна притварања“.
Командант Оперативне групе 435, адм. Роберт Харвард, потврдио је на брифингу за новинаре прошлог 30. новембра да је 80 одсто Авганистанаца које је америчка војска заточила током целе године до тог тренутка ослобођено у року од две недеље.
„Ове године, у овом борбеном простору, приведено је око 5,500 особа“, рекао је Харвард, додајући кључну чињеницу да је „око 1,100 дошло у затвор у Парвану“.
Харвард, међутим, није објаснио неслагање између ове две бројке, а ниједан новинар који је присуствовао брифингу Пентагона није тражио такво објашњење.
Петреус је наставио да експлоатише медијско незнање о нескладу између броја талибанских редова за које се каже да су „ухваћени“ и броја који је стварно послат ФДИП-у.
Почетком децембра, ИСАФ је дао Биллу Роггио-у, блогеру за веб-сајт „Тхе Лонг Вар Јоурнал”, бројку од више од 4,100 „непријатељских бораца” заробљених од 1. јуна до 30. новембра, заједно са 2,000 убијених обичних талибана.
Али током тих шест месеци, само 690 појединаца је послато у Парван, према подацима Радне групе 435, 17 одсто од 4,100 талибана за које је тврдило да су заробљени као „талибани“.
Укупно 690 заточеника укључује и непознат број команданата које је Петреус посебно пребројао и велики број заточеника који су касније пуштени из Парвана. Узимајући у обзир та два фактора, стварни удео оних за које се тврди да су заробљени талибани за које је утврђено да нису део талибанске организације расте на 90 процената или чак више.
Триста четрдесет пет притвореника, или 20 одсто од укупно 1,686 притворених у Парвану од јуна до новембра, пуштено је након прегледа њихових случајева, према истом документу Радне групе до којег је дошао ИПС и од 5. фебруара. Велика већина оних који су пуштени из установе била је послата у Парван у јуну или касније.
Затвореници се пуштају из Парвана само када су докази против њих тако очигледно слаби или непостојећи да амерички службеници не могу оправдати њихово даље држање, упркос чињеници да притвореници немају нормална процедурална права на „неконкурентном” саслушању које води притвореник Оперативне групе Преглед.
Намерна конфузија коју је посејао Петреус позивајући се на свакога кога су покупили на испитивање као на заробљене обичне талибана била је кључни елемент пажљиво размотрене стратегије за стварање повољније слике о рату.
Као што је репортерка Ассоциатед Пресса Кимберли Дозиер написала у анализи вести од 3. септембра 2010. након интервјуа са Петреусом, он је био веома свјестан да је „тешко показати напредак у рату који се води у стотинама малих, раштрканих сукоба, гдје се линије фронта не помјерају и где градови не падају“.
Рације СОФ-а, међутим, могле би се претворити у драматичну причу. „Мистика елитних, високо обучених командоса који се обрушавају на несуђеног талибанског вођу у глуво доба ноћи игра добро код куће“, написао је Дозиер, „посебно у време када се велики део вести из Авганистана фокусира на све већи број америчких смрти и фрустрације због авганистанска влада“.
Петреус се побринуо да утицај новог наратива СОФ-а буде максимизиран тако што је представио укупан број Авганистанаца који су ухваћени у нападима СОФ-а као стварне талибанске борце.
Обмањујућа природа те статистике, коју сада откривају амерички војни подаци, изнова поставља питање да ли су статистике које је Петреус објавио о убиствима наводних талибана на сличан начин искривљене.
Герет Портер је истраживачки историчар и новинар специјализован за политику националне безбедности САД. Броширано издање његове најновије књиге, Опасности доминације: неравнотежа моћи и пут ка рату у Вијетнаму, објављено је у КСНУМКС-у.