Пре његовог убиства прошлог месеца, пакистански новинар Сиед Салеем Схахзад је детаљно описао како су вође Ал Каиде искористили нападе 9. септембра да наведу „каубојског“ председника Џорџа В. Буша да глупо уђе у инвазије две муслиманске земље, чиме су унапредили Ал Каиду стратегију за дискредитацију лидера региона повезаних са САД, извештава Герет Портер.
Гаретх Портер
Јун 7, 2011
Стратези Ал-Каиде помажу талибанима у борби против снага САД-НАТО у Авганистану јер верују да је страна окупација била највећи фактор у генерисању муслиманске подршке устанцима против њихових влада, према управо објављеној књизи Сиед Салеема Схахзада, пакистански новинар чије је тело пронађено у каналу изван Исламабада прошле недеље са доказима да је мучен.
Тај поглед Ал-Каиде на рат САД-НАТО у Авганистану, који Шахзад извештава у књизи на основу разговора са неколико високих команданата Ал-Каиде, представља најауторитативнију слику размишљања те организације која је доступна јавности.
Шахзадова књига, Унутар Ал-Каиде и талибана, објављена је 24. маја само три дана пре него што је нестао из Исламабада на путу за телевизијски интервју. Његово тело пронађено је 31. маја.
Шахзад, који је био шеф пакистанског бироа за Асиа Тимес са седиштем у Хонг Конгу, имао је јединствен приступ вишим командантима и кадровима Ал-Каиде, као и онима авганистанских талибана и пакистанских талибанских организација.
Његов приказ стратегије Ал-Каиде је посебно вредан због укупног идеолошког система и стратешког размишљања који су произашли из многих сусрета Шахзада са високим званичницима током неколико година.
Шахзадов извештај открива да је Осама бин Ладен био „фигура“ за јавну потрошњу и да је др Ајман Завахири био тај који је формулисао идеолошку линију организације или осмислио оперативне планове.
Шахзад резимира стратегију Ал-Каиде као „победу у рату против Запада у Авганистану“ пре пребацивања борбе на Централну Азију и Бангладеш. Он приписује заслуге Ал-Каиди и њеним милитантним савезницима у северном и јужном Вазиристану што су трансформисали племенске области Пакистана у главну стратешку базу за талибански отпор снагама САД-НАТО.
Али Шахзадов извештај јасно ставља до знања да је прави циљ Ал-Каиде у јачању талибанске борбе против снага САД-НАТО у Авганистану био да настави америчко-НАТО окупацију као неопходан услов за успех Ал-Каидине глобалне стратегије поларизације исламски свет.
Шахзад пише да су стратези Ал-Каиде веровали да ће њени терористички напади 9. септембра довести до америчке инвазије на Авганистан, што би заузврат изазвало „муслиманску реакцију“ широм света. Тај „одговор“ био је посебно важан за оно што се у Шахзадовом извештају појављује као примарни циљ Ал-Каиде да стимулише побуне против режима у муслиманским земљама.
Шахзад открива да је стратегија иза терористичких напада 9. септембра и великих амбиција Ал-Каиде да преобликује муслимански свет дошла из Завахиријевог „египатског кампа” унутар Ал-Каиде. Та група је, под Завахиријевим вођством, већ средином 11-их имала стратешку визију, каже Шахзад.
Стратегија Завахиријеве групе, према Шахзаду, била је да „проговори против корумпираних и деспотских муслиманских влада и учини их метом да униште свој имиџ у очима обичних људи“. Али они би то учинили повезивањем тих режима са Сједињеним Државама.
У интервјуу из 2004. који је цитирао Шахзад, један од бин Ладенових сарадника, саудијски опозициони лидер Саад ал-Факих, рекао је да је Завахири убедио бин Ладена касних 1990-их да мора да игра на амерички „каубојски“ менталитет који ће га уздигнути у „неумољивог непријатеља“ и „произвести муслиманску чежњу за вођом који би могао успешно да изазове Запад“.
Шахзад јасно ставља до знања да је америчка окупација Авганистана и Ирака највећи пробој који је Ал Каида икада добила. Муслимански религиозни научници су у више наврата издавали декрете за одбрану муслиманских земаља од немуслиманских окупатора пре рата САД-НАТО у Авганистану, истиче Шахзад.
Али када су такве верске одредбе проширене на Авганистан, Завахири би могао да искористи питање америчке окупације муслиманских земаља да организује светску „муслиманску побуну“. Та стратегија је зависила од могућности да изазове раздор у друштвима дискредитујући режиме широм муслиманског света као неистински муслиманске.
Схахзад пише да су стратези Ал-Каиде постали свјесни да су муслимански режими – посебно Саудијска Арабија – постали активни у покушајима да окончају ратове у Ираку и Авганистану до 2007. године, јер су се плашили да све док настављају „нема начина да се заустави Исламистичке побуне и побуне у муслиманским земљама.”
Оно чега су се лидери Ал-Каиде највише плашили, као што Шахзадов извештај јасно показује, јесте било какав потез талибана ка могућем споразумном решењу – чак и на основу потпуног повлачења америчких трупа. Стратези Ал Каиде приказали су први „дијалог“ са авганистанским талибанима који је спонзорисао саудијски краљ 2008. године као изузетно опасну америчку заверу – гледиште које једва подржавају докази са америчке стране.
Шахзадова књига потврђује претходне доказе о фундаменталним стратешким разликама између талибанског руководства и Ал-Каиде.
Те разлике су се појавиле 2005. године, када је мула Омар послао поруку свим фракцијама у северном и јужном Вазиристану да напусте све друге активности и удруже снаге са талибанима у Авганистану.
А када је Ал-Каида 2007. прогласила „хуруџ“ (народни устанак против муслиманског владара због неисламске владавине) против пакистанске државе, Омар се успротивио тој стратегији, иако је она наводно имала за циљ да одврати америчке нападе на талибане.
Шахзад извештава да је један од циљева Ал-Каиде у стварању пакистанских талибана почетком 2008. био да „одвуче авганистанске талибане од утицаја Муле Омара“.
Шахзадов извештај побија званично америчко војно образложење за рат у Авганистану, које се заснива на претпоставци да је Ал-Каида првенствено заинтересована за извлачење снага САД и НАТО-а из Авганистана и да су Талибани и Ал-Каида закључани у чврст идеолошки и стратешки загрљај.
Шахзадов извештај показује да су, упркос кооперативним односима са пакистанском ИСИ у прошлости, лидери Ал-Каиде након 9. септембра одлучили да ће пакистанска војска неизбежно постати пуноправни партнер у америчком „рату против тероризма” и да ће се окренути против Ал-Каиде.
Веза није прекинута одмах након терористичких напада, каже Шахзад. Он пише да је шеф ИСИ Мехмуд Ахмед уверио Ал-Каиду када је посетио Кандахар у септембру 2011. да пакистанска војска неће напасти Ал-Каиду све док не нападне војску.
Он такође извештава да је пакистански председник Первез Мушараф одржао низ састанака са неколико највиших џихадистичких и верских вођа и замолио их да се притаје пет година, тврдећи да би се ситуација могла променити након тог периода.
Према Шахзадовом извештају, Ал-Каида у почетку није намеравала да покрене џихад у Пакистану против војске, али није остала без друге опције када је пакистанска војска стала на страну САД против џихадиста.
Главна прекретница био је напад пакистанским војним хеликоптером у октобру 2003. у Северном Вазиристану у којем су погинули многи милитанти. Као очигледна одмазда у децембру 2003. године, била су два покушаја атентата на Мушарафа, оба организована од стране милитаната за кога Шахзад каже да је блиско сарађивао са Ал-Каидом.
У свом последњем интервјуу за Тхе Реал Невс Нетворк, међутим, изгледа да је Схахзад био у супротности са тим извештајем, рекавши да је ИСИ погрешно рекао Мушарафу да Ал-Каида стоји иза покушаја, па чак и да је у заверу било умешаност пакистанских ваздухопловних снага.
Герет Портер је истраживачки историчар и новинар специјализован за политику националне безбедности САД. Броширано издање његове најновије књиге, Опасности доминације: неравнотежа моћи и пут ка рату у Вијетнаму, објављена је 2006. [Ова прича се први пут појавила у Интер Пресс Сервице-у.]