Убиство Осаме бин Ладена и извештаји о мировним преговорима са авганистанским талибанима подигли су наду САД да би дуги рат у Авганистану могао коначно да се приведе крају, али неки извори сугеришу да је у тим отворима мање него што се чини на први поглед, Гаретх Портер извештава.
Гаретх Портер
Јун 1, 2011
Извештаји који су процурели током протекле две недеље о низу састанака између америчких званичника и талибана блиске вођи Мули Омару, чини се, указују на стварни напредак ка споразумном решењу рата у Авганистану.
Али разговори су заправо део стратегије Обамине администрације да изврши притисак на талибанско руководство, делом тако што ће га одвојити од Пакистана, као и напор да се ојача домаћа подршка председника Барака Обаме рату.
Високи званичници администрације надају се да ће искористити преговоре да посеју сумњу између Талибана и њиховог главног савезника, чиме ће ослабити талибански захтев да мировно решење мора укључити временски распоред за повлачење америчких трупа.
Авганистански и немачки званичници рекли су да су се амерички званичници састали три пута у Катару и Немачкој последњих месеци са Тајјебом Агом, помоћником највишег талибанског вође Муле Омара, наводи се у извештајима Вашингтон пост Дер Спиегел.
Ага је отприлике исто тако близак мули Омару као и било који званичник у талибанима. Он је дуго био Омаров „шеф канцеларије“ и „веома самоуверен“, према Томасу Рутигу из Мрежа аналитичара Авганистана.
Режим Хамида Карзаија је у потпуности обавештен о тим „истраживачким“ састанцима, али пакистански званичници су држани у мраку као део стратегије сејања раздора између Пакистана и талибанског руководства. Та стратегија је почела да се појављује када је специјални представник Велике Британије за Авганистан и Пакистан Марк Седвил посетио Пакистан прошле недеље.
Седвилл рекао новинарима да је талибанско руководство било ангажовано у разговорима са „различитим актерима уз пуну подршку САД са јединим циљем да се пронађе решење за Авганистан изнутра, без икаквог учешћа страних играча“.
Он се очигледно надао да ће узнемирити пакистанско војно руководство и цивилну владу, који су се у прошлости жалили да им није речено о контактима са талибанима. Седвилова пажљиво срочена изјава наговештава да се преговори са талибанима крећу ка споразуму између талибана и владе Карзаија без учешћа Пакистана, чиме се поигравају најгори страхови Пакистана.
Седвил је рекао да су разни канали сада отворени за талибане и да ниједан ентитет није у потпуности свестан ових разговора. То је јасно требало да имплицира да су талибани већ укључени у тајне преговоре са Карзаијем.
Изасланик Велике Британије је рекао да је дошао са овом "посебном поруком" британске владе и нада се да су је Пакистанци "у потпуности схватили".
Тај необично оштар и чак снисходљив језик настојао је да пренесе америчко-британску намеру да замрзне Пакистан из дипломатске акције, упркос ранијим уверавањима да ће Пакистан бити у потпуности укључен у мировни процес.
Та политика очигледно настоји да повећа тензије између талибана и пакистанске војске. Они деле интерес за исход у Авганистану који одражава већи утицај талибана на политику земље, али талибански лидери и команданти већ дуго негодују због њихове зависности од Пакистана.
У међувремену се верује да је пакистанска војска забринута да ће талибани постићи споразум са Карзаијем о трошку Пакистана. Добро је познато да талибани више воле да имају канцеларију ван Пакистана која би могла да се користи као место за мировне преговоре, без директног уплитања Пакистана.
Али реалност преговора између САД и Талибана не подржава линију коју Вашингтон тако агресивно промовише преко свог британског савезника. Нити је вероватно да ће талибани искључити Пакистан из петље у њиховим преговорима са Сједињеним Државама и Карзаијем.
Као прво, Сједињене Државе још увек нису вољне да понуде талибанима канцеларију у Турској или негде другде. Уместо тога, како је Седвил открио у Исламабаду прошле недеље, тај уступак, као и уклањање талибанских лидера са „црне листе“ Уједињених нација, биће одобрени само у замену за мере „изградње поверења“ од стране талибана.
Седвилл рекао новинарима САД и Велика Британија би „морале да виде које би уступке талибани били спремни да прво уступе“.
Највероватнији уступак који се тражи од Талибана био би да пристане на формалне преговоре са Карзаијевим режимом. Како је амерички званичник рекао Карен ДеИоунг из Вашингтон поста, талибани ће „морати да разговарају и са Авганистанцима и са Американцима“.
Штавише, Обамина администрација и даље захтева да ти разговори морају бити „вођени Авганистаном“.
Али идеја да ће талибани одустати од онога што би био један од последњих уступака у преговорима пре него што Сједињене Државе уопште почну да преговарају одражава процену преговарачке позиције две стране коју не деле они изван Обамине администрације.
Чини се да и талибани и пакистанска војска верују да талибани у овом тренутку имају јачу преговарачку позицију од Обаме.
Прошлог месеца, пакистански министар спољних послова Салман Башир оспорио је премису Обамине администрације да амерички војни притисак мења равнотежу снага у Авганистану у корист Вашингтона.
У међувремену, талибани су у приватним контактима са представницима Карзаијевог режима јасно ставили до знања да неће преговарати ни са Сједињеним Државама ни са Карзаијем без јавне индикације Сједињених Држава да ће преговарати о повлачењу америчких и НАТО трупа .
Члан извршног одбора Карзаијевог Високог мировног савета Мохамад Исмаил Касем Јар рекао је за ИПС да су талибани инсистирали у контактима са авганистанским званичницима на једном предуслову за мировне преговоре. „Постоји једна ствар коју желе да разјасне и у коју желе да буду сигурни, а то је рок за повлачење“, рекао је он.
У својим јавним изјавама, међутим, талибани настављају да инсистирају да неће преговарати све док стране трупе окупирају земљу. Мајкл Семпл, који је био заменик специјалног представника Европске уније за Авганистан од 2004. до 2007. године, примећује да је идеја џихада против страних трупа важна за морал талибанских бораца и њихових присталица.
Јавни захтев за повлачењем пре преговора „можда је неодржив положај“, рекао је Семпл за ИПС, „али процес промене може бити болан.
Иако су талибански званичници можда неповерљиви према Пакистану и можда се сада осећају рањивијим због убиства Осаме бин Ладена од стране америчких специјалних снага, мало је вероватно да ће бити панично учињени уступцима Вашингтону.
Иако се увелико веровало да је Пакистан почетком 2010. заточио Мулу Барадара и друге високе талибанске званичнике, укључујући Тајјеба Агу, због сумње да су талибани разговарали са Карзаијевим режимом иза леђа, прави разлози хапшења указују на другачију забринутост. .
Барадар је ухваћен у заједничкој операцији ИСИ и ЦИА, али су амерички извори касније известили да ниједна обавештајна агенција није унапред знала да ће Барадар бити на месту рације.
У сваком случају, Барадар, Ага и други кључни талибански званичници су касније пуштени, што сугерише да су Пакистанци првенствено били забринути да спрече њихово хватање и притвор од стране Сједињених Држава. Пакистанска упозорења талибанима против контаката са Карзаијевим режимом који нису координисани са ИСИ-ом очигледно би могла да се пренесу без привременог притвора.
Разговори САД са талибанима који су широко објављивани такође служе и домаћој политичкој функцији председника Обаме. Један амерички званичник рекао је за Вашингтон пост да ће Обама навести разговоре са талибанима у својој средњогодишњој изјави о политици као доказ да испуњава обећање државног секретара Хилари Клинтон да ће водити преговоре.
Герет Портер је истраживачки историчар и новинар специјализован за политику националне безбедности САД. Броширано издање његове најновије књиге, Опасности доминације: неравнотежа моћи и пут ка рату у Вијетнаму, објављен је 2006. Валид Фазли је допринео извештавању из Кабула за овај чланак који се први пут појавио у Интер Пресс Сервице-у.