Ексклузивно: У вртоглавом путовању у Вашингтон, израелски премијер Бењамин Нетањаху се понашао мање као шеф државе у посети, а више као проконзул који стиже у освојену земљу да свом титуларном лидеру држи предавања о границама своје независности и да добије признање од потчињених законодаваца . Али професор етике Даниел Ц. Магуире упозорава да Нетањахуово дрско понашање не може прикрити опасности које предстоје.
Аутор Даниел Ц. Магуире
Maj, 27
Какав тренутак за израелског премијера Бењамина Нетањахуа док је ове недеље говорио на заједничкој седници америчког Конгреса. Републикански и демократски посланици скачу на ноге као јо-јо да би навијали за сваку његову изјаву док се ругао политици америчког председника.
Данима раније, седећи у Овалном кабинету, Нетањаху је јавно грдио Барака Обаму као да је амерички председник школарац. Ниједна страна сила никада није имала такав утицај на владу Сједињених Америчких Држава.
Биби, како Нетањахуа зову, могао би да се врати кући и да се похвали да су израелски амерички помоћници и даље послушни као и супруге из Степфорда. А израелски експанзионизам, еуфемизован као „насеља“, може се убрзано развијати.
Диктатори уживају у обавезном ентузијазму сопствених послушника. У Сирији, Башар Асад би то могао да добије од свог парламента; тако и Стаљин из Врховног совјета.
Али како Израелац Ури Авнери, бивши јеврејски члан израелског Кнесета, истиче да је Нетањаху то добијао од моћне стране нације чију је политику на Блиском истоку он ефективно контролисао.
Чинило се да ниједан амерички политичар није могао да се усуђује да задржи аплауз и да ипак буде поново изабран. И америчка штампа је такође била у јо-јо моду. Нема ту проблема, чак ни од либерала у МСНБЦ-у.
Када је Израел идентификовао и потом напао УСС Либерти 8. јуна 1967, убивши 34 члана посаде и ранивши 171, Сједињене Државе су се понизно поклониле.
Џорџ Бол, бивши државни подсекретар, рекао је: „Да амерички лидери нису имали храбрости да казне Израел за еклатантно убиство америчких држављана, чини се да је јасно да би им њихови амерички пријатељи дозволили да се извуку са готово било чим“.
Вртоглави одговор Конгреса Нетањахуу обновио је то обећање имунитета.
Али чекај. Постоји још једна Америка која се комеша из дугог сна. Такође, многи у арапском свету и Европи никада нису били успаничени и налазе се између нестрпљења и беса.
Генерална скупштина Уједињених нација ускоро ће дати Палестинцима исти статус као нацији коју је Израел добио 1948. године, а пролеће је у арапским земљама.
Постоје пукотине у израелском насипу имунитета које нису запечаћене подлишним конгресним пљескањем.
Иако неувежбан да певам хвалоспеве републиканским лидерима, морам да похвалим Двајта Ајзенхауера и Џорџа ХВ Буша што су показали једини начин да се зауставе израелски експанзионизам.
Године 1956, када је Израел окупирао Синај и појас Газе, Ајк је запретио да ће „зауставити сву страну помоћ и елиминисати приватне донације Израелу без пореза ако се не повуче” са тих окупираних територија.
И погодите шта! Брзо су се повиновали.
Председник Џорџ старији Буш подсетио је Израелце да је источни Јерусалим окупирана територија, а не део Израела.
Његов државни секретар Џејмс Бејкер рекао је за АИПАЦ у мају 1989: „Сада је време да се једном заувек остави по страни нереална визија Великог Израела. … Одрећи се анексије. Зауставите активност насељавања. Обратите се Палестинцима као суседима који заслужују политичка права.
Председник Буш је тада запретио да ће ускратити значајан део америчке финансијске помоћи Израелу од 10 милиона долара дневно уколико се не зауставе насеља између Јерусалима и Витлејема.
Да би потврдио своју реч, Буш је задржао 700 милиона долара, а премијер Јицак Шамир зауставио је изградњу. Ипак, Бушова администрација је одузела 400 милиона долара, колико се процењује да је потрошено на илегална насеља.
Чим је Буш напустио функцију 1993. године, „нагодбе“ су настављене.
Чак је и председник Џорџ В. Буш 2008. изјавио: „Требало би да дође до краја окупације која је почела 1967. И морамо да обезбедимо да држава Палестина буде одржива, суседна, суверена и независна. ... Швајцарски сир неће радити када је у питању обрис државе.”
Ето, урадио сам то. Похвалио сам републиканце. Али где су сада ти храбри и праведни гласови?
Неподржани акцијом САД или барем кредибилним претњама акцијом, немоћни молби да се заустави експанзионизам који се назива „нагодба“ ништа не помажу. Никада нису; никада неће.
Немо гратис мендак. Плаћамо цену за наше лажи. Политика Ликуда почива на две и по лажи.
Лажи један: Израел јесте и заслужује да буде јеврејска демократија. То је, како каже јеврејски израелски историчар Шломо Санд, оксиморон. Израел је, каже, етнократија.
Не можете имати јеврејску демократију када су 20 посто ваших грађана муслимани и хришћани. Јеврејска демократија нема више смисла од лутеранске демократије. Не можете привилеговати једну верску или етничку групу и даље себе називати демократијом.
Лази два је паритетна лаж. Чак и критичари Израела, попут рабина Михаела Лернера, нуде ову моралну еквивалентну одбрану: „Листа зверстава је дуга на обе стране.
Ово замагљује основну моралну разлику између освајача и окупираног, између окупатора и окупатора, као и упоредне статистике о војној снази и смрти цивила укључујући и децу.
На пример, преко 1,400 становника Газе је убијено у знак одмазде за четворицу Израелаца убијених у децембру 2008. Операција ливено олово не би се могла назвати „ратом“ јер рат подразумева војни паритет на обе стране.
Напади четврте по снази војске на свету (и шесте нуклеарне силе) на Газу против Хамаса, који нема ни војску, ни морнарицу, ни ваздухопловство, па чак ни ваздушно поље, нису рат. То је масакр. (Напомена из историје, „бостонски масакр“ укључивао је пет смртних случајева Американаца.)
Пола лаж: „Безбедност“ је израелски изоштрени изговор за експанзионизам. То је шупље. Израел је горила од 800 фунти на Блиском истоку.
Што се палестинске стране тиче, домаћи пројектили су глупи и само дају изговор за несразмерну одмазду. Палестинцима је потребан Гандхи и разум.
Хамас је рекао и треба поново да каже да ће признати Израел у границама из 1967. године уз репарације за избеглице и треба да промени било који од својих докумената који су томе у супротности.
У марту 2002. Арапска лига је понудила да призна Израелу право на постојање и нормалне односе са Израелом. Понуда је више пута потврђивана.
У априлу 2002. године, Организација исламске конференције, коју је одобрила иранска делегација, то је подржала. Услов је био да Израел поштује Резолуције 194, 242, 338 Уједињених нација. Хамас се сложио.
Али шта је са истинитом страном израелске тврдње о несигурности, друга половина?
Део истине може се наћи у променама у војној науци иу арапском свету који се брзо мења. Нуклеарни дух је изашао из боце, а бомбардовање Ирана га неће вратити назад.
Постоје атомске бомбе величине кофера, као и мала паковања биолошког оружја. Заштитни зид који је обезбедио диктатор који је поткупио САД Хосни Мубарак више не постоји.
Против минијатуризованог оружја, огромна војна моћ Сједињених Држава и Израела нема адекватну одбрану.
Руководилац јеврејских студија на Универзитету Бејлор, Марк Елис, каже, у светлу свега овога: „Сценарио да Израел пада и руши Блиски исток као његов последњи чин тешко да је натегнут.
Али Израел је могао да пронађе практичну мудрост и праву сигурност која му је потребна у својим светим свицима.
Не можете изградити „Сион у крвопролићу“, рекао је пророк Михеј. (3:10); Захарија је додао: „Ни силом оружја ни грубом снагом“ људи неће бити спасени. (4:6)
Исаија 32:17, у тексту који заслужује Нобелове награде за економију и мир, каже док не засадите правду (Тседаках) не можете имати мир (Схалом).
Излази на видело и цена америчке подршке Израелу. Наводни организатор напада 9. септембра, Калид Шеик Мохамед, наводи једнострану америчку подршку Израелу као мотив за напад, како је наведено у Извештају Комисије 11. септембра.
Генерал Дејвид Петреус је сведочио Конгресу да претерана идентификација Америке са Израелом угрожава америчке трупе на Блиском истоку.
Чак је и бивши потпредседник Дик Чејни рекао за Амерички институт за предузетништво 2009. да је природа америчке подршке Израелу постала један од „истинских извора огорчености“.
Огромна војна надмоћ више не производи мир. Како каже Ендрју Бачевич, Израел и САД то доказују.
Стубови се тресу. Израел може имати мир или експанзију; тренутно бира проширење.
ПРЕДЛОЗИ КЊИГА:
Јудаизам није једнак Израелу Марк Елис, Тхе Нев Пресс, 2009
Живи песак: Америчка тежња за моћи на Блиском истоку аутор Џефри Вавро, Тхе Пенгуин Пресс, 2010
Можемо имати мир у Светој земљи: план који ће успети Џими Картер, Сајмон и Шустер, 2009.
Напад на слободу: Неиспричана прича о смртоносном нападу Израела на амерички шпијунски брод 1967. од Јамес Сцотт, Симон & Сцхустер, 2009
Даниел Ц. Магуире је професор моралне теологије на Универзитету Маркет, католичкој језуитској установи у Милвокију, Висконсин. Аутор је књиге Морални симбол вере за све хришћане. До њега се може доћи на [емаил заштићен]