Народни протести широм Шпаније дали су глас националној огорчености због политичког/економског система, али резултат регионалних избора био је само пребацивање власти са социјалиста на Партидо Популар десног центра. Шпански писац Пабло Узијел каже да би исход требало да подстакне саморефлексију међу радикалним групама које су преузеле контролу над устанком.
Аутор: Пабло Оузиел
Maj, 24
У Шпанији су избори дошли и прошли, а тргови пуни хиљада људи настављају са својим повицима негодовања, али до сада се нису чули.
ПСОЕ, политичка партија владајуће социјалистичке владе председника Хозеа Луиса Родригеза Запатера, претрпела је батине, али се формална демократија у којој живимо није променила на боље.
Десни центар Партидо Популар преузео је контролу над већим делом земље.
Оно што то значи, према већини тржишних аналитичара, јесте да ће, како нове администрације преузму регионалне и локалне владе, испливати на површину претходно непријављени дуг, чинећи економску стварност Шпаније много страшнијом него што се до сада процењивало.
Недеља после избора већ је почела као трезан подсетник на економски цунами који је захватио земљу. Тржиште обвезница је већ казнило Шпанију због покрета „индигнадос“ и због изборног пораза владајуће странке.
Берза је такође одразила сумњу у мере штедње у земљи, а приватизација националних корпорација је настављена најавом приватизације националне лутрије и неколико аеродрома у земљи.
Поред тога, десни центар Партидо Популар је више пута позивао на превремене опште изборе, на којима је спреман да победи.
Стога није наивно рећи да је до сада народни устанак помогао да се десни центар консолидује као избор бирача за предводницу повратка земље у економски раст.
Према политичком програму Партидо Популара, економски раст ће се постићи смањењем корпоративних пореза, смањењем јавне потрошње, олакшавањем отпуштања радника, спашавањем пропалих банака, отежавањем останка имигранта у земљи и тражењем стабилне инвестиције Животна средина.
У суштини, избор оних који су се определили за гласање одражава супротно решење од онога о чему се расправља на градским трговима. Ово је непријатна реалност о којој они на трговима морају да размишљају, ако желе да њихови захтеви одјекну код остатка становништва.
Ако „огорчени“ желе да се чују, сада је време да саслушају остатак земље како би предложили истински конструктиван програм са којим се већина становништва може идентификовати.
Другим речима, морамо да пређемо из овог тренутка огорчења у простор после индигнације у коме „одговорност” постаје мантра коју грађани прихватају.
Народна побуна у Шпанији, са грађанима кампованим на градским трговима широм земље, изазвала је коментаре о дуго очекиваном „европском лету“ незадовољства у којем грађани Европе следе пример арапских улица и заузимају ред захтевајући демократију, правду и мир.
Неки коментари на Интернету су чак почели да указују на могућност „северноамеричког пада“ након овог устанка за промене у Европи.
Али уместо предвиђања шта би се могло догодити у Северној Америци, ово је време за размишљање и критику онога што је почело у Шпанији и са чиме ће се тако популаран покрет суочити у наредним месецима.
Лично сам камповао на градским трговима и слушао предлоге одбора који су отели покрет.
Оно што је почело као позив на изборну реформу и кажњавање политичке и економске корупције, позив који је заиста привукао хиљаде људи на градске тргове, брзо се преобразило у неку врсту бољшевичког политичког пројекта предвођеног сквотерским покретом у земљи.
Иако онима који споља посматрају позиве на ненасиље и партиципативну демократију који долазе из микрофона одбора изгледа да указују на истински револуционарну промену, пажљив поглед са тргова открива да су ти позиви празни колико и позиви на промене које ми навикли су да чују од политичара у земљи.
Моје мишљење је да је ова отмица истински демократске побуне инспирисане општим огорчењем и спојеном солидарношћу већ нанела велику штету овом спонтаном позиву на промене.
Наравно, тешко је износити јасне предлоге када се хиљаде људи нађу на улици.
Очигледно је да ће у таквим ситуацијама групе са организационим капацитетом преузети одговорност за управљање покретом, али само зато што група има могућност да организује оброке, јавне тоалете и говорне ангажмане на јавном тргу, то не значи има способност да усмери незадовољство масе људи.
Нажалост, они који су позивали да се тргови попуне то изгледа не схватају, а њихова грешка је, мислим, већ почела да демобилише оне чије огорчење није само усмерено на поступке политичара и банкара, већ и на радње комитета који преузимају контролу над трговима.
Надајмо се да ће ови одбори схватити да је најбоља опција за покрет данас да одврате микрофоне од себе и предају их онима који пуне тргове тражећи неки облик праве демократије.
Осим ако се не мисли да ће на позиве огорчења одговорити влада десног центра, чини се очигледним да само огорчење не спасава Шпанију.
Стога, ако ми људи на трговима желимо да стекнемо истинску демократију, а избегавамо да Међународни монетарни фонд „спаси“ нашу земљу кроз спасавање у грчком стилу и њено накнадно реструктурирање дуга, морамо се понашати одговорно и признати да нам је потребна већина земљу да се окупи иза наших позива на промене.
Ово се чини могућим само када критикујемо сопствене поступке, исправимо своје грешке и престанемо да предлажемо утопијске идеале недемократским средствима, и уместо тога понудимо права решења кроз истински партиципативну демократију.
Чланци и есеји Пабла Узиела доступни су на паблооузиел.цом