Као и многи амерички политичари пре њега, председник Барак Обама одао је пошту у Америчком комитету за односе са јавношћу Израела (АИПАЦ), углавном говорећи моћном лобију оно што је желео да чује о величини Израела и злима његових противника (чак и са директним суочавају се са оптуживањем Хезболаха да је учествовао у убиству својих непријатеља, као да САД и Израел не чине исто). Као што Лоренс Дејвидсон примећује, многе Обамине слатке ствари биле су подједнако лицемерне.
Аутор Лавренце Давидсон
Maj, 23
Председник Обама обратио ционистичком лобију АИПАЦ у недељу, само три дана после његовог дипломирања говор на Блиском истоку, у којем је обратио пажњу на народне побуне у региону и ставио се, бар реторички, на страну оних који траже демократске реформе.
Али онда, на типичан дипломатски начин, није дао никакве назнаке да ће његова администрација учинити било шта снажно да спречи тренутно насилно гушење демократских демонстраната на оним местима где, могло би се претпоставити, САД заправо имају утицај, попут Бахреина, Јордана, Саудијске Арабије и Јемен. Говор пред АИПАЦ-ом био је сличне природе.
У свом говору 19. маја о Блиском истоку, председник је рекао да је граница из 1967. године била одговарајућа полазна тачка за израелско-палестинске преговоре. У произраелском окружењу америчке унутрашње политике, многи ционисти су се увредили.
Дакле, говор у недељу је био дипломатски захтеван да их увери у безубу природу првобитне тврдње, што је обраћање АИПАЦ-а учинило прилично заморним.
Прво полувреме је било све о томе како су САД толико чврсто посвећене Израелу да шта год Израелци ураде Вашингтон их никада неће напустити. Све се радило о томе како ће САД наставити да их наоружавају тако да, у ствари, и даље немају подстицаја да праведно преговарају са Палестинцима.
Другим речима, прва половина говора је била о томе зашто Израелци и њихове присталице не треба да обраћају пажњу на границе из 1967. године.
Председник је такође зачинио разговор изјавама које, жао ми је што морам да кажем, звуче потпуно погрешно свакоме ко има објективан осећај за садашњу ситуацију. Ево само неколико примера:
– „Такође знамо колико та потрага за безбедношћу може бити тешка, посебно за малу нацију као што је Израел у тешком суседству.
Израел није толико мала нација колико војни гигант. Обама то зна јер су САД те које су највише учиниле да Израел у том погледу буде флагрантно превелик.
Тиме је Вашингтон дозволио Израелу да постане силеџија који доминира суседством. Другим речима, председник је, као и скоро сви његови савремени претходници пре њега, преокретао чињенице зарад домаће политичке предности.
– „Не може се очекивати од једне земље да преговара са терористичком организацијом заклетом на њено уништење.
Ово се, наравно, односило на Хамас. Назвати Хамас „терористичком организацијом“ је знатно застарело. У ствари, било би прикладније да се епитет додели израелској влади.
Тај добављач државног тероризма донео је изненадну смрт много већем броју невиних људи од Хамаса. И, користећи Обамину логику, могло би се рећи да не треба очекивати да Хамас преговара са Израелом, јер Израел одлучно одбија да га призна као легитимно изабрану владу Палестине (што и јесте) и „заклео се на њено уништење“.
Даље, као легално изабрана влада Палестине, Хамас такође има право да се брани од предаторских суседа.
– „Посвећеност Америке Израелу такође произилази из дубљег места и то су вредности које делимо.
Постоји нешто заиста срамотно, заправо потпуно понижавајуће, у томе што је први афроамерички председник Сједињених Држава рекао ово о прима фацие расистичкој држави као што је Израел.
Две земље не деле никакве важне вредности. Ово се јасно може видети у чињеници да се, када су у питању друштвени циљеви, две земље крећу у потпуно супротним смеровима.
Барем од краја Покрета за грађанска права из 1960-их, Сједињене Државе су се кретале у правцу све веће инклузивности. Овај покрет није увек био гладак и доследан. Међутим, данас сам председник Обама стоји као живи доказ да је инклузивност правац који је америчко друштво свесно поставило за себе.
Није тако Израел. Овде је управо супротно искључивости циљ. Ако нисте Јевреј, циљ израелског друштва је да вас учини грађанином другог реда и, на крају, потпуно протера.
Што се тиче демократије, то Израел чини демократским као, рецимо, Алабама око 1950. Као нација, Сједињене Државе су ту еру оставиле иза себе. Па реците ми, где су заједничке вредности?
У свом говору АИПАЦ-у, председник Обама је настојао да избегне „идеализам или наивност“. Тврдио је да израелско-палестинском проблему приступа на „тврдоглав“ начин.
Пусти ме да урадим исто. Амерички домаћи политички плес који су опсесивно изводили сви недавни председници никада није резултирао нечим позитивним на терену у Израелу-Палестини.
Заиста, спољна политика САД је само одржала способност Израела да не реши конфликт. Као последица овога, Вашингтон се у великој мери учинио ирелевантним за било какво коначно праведно решење овог надметања.
Узмимо питање границе из 1967. године, која је центар садашњег политичког проблема у САД. Оно има значај само ако претпоставите да ће постојати одрживо решење са две државе.
Међутим, Израел је одавно показао да се то никада неће догодити. То је Нетањаху покушавао да каже Обами последњих дана.
Већина Палестинаца и њихових присталица широм света то прилично добро зна. Међутим, оно што ни Обама ни Нетањаху неће признати јесте да вероватна будућност израелско-палестинског сукоба лежи на путу који је паралелан са оним којим је кренула Јужна Африка апартхејда.
Другим речима, судбина Израела-Палестине више није у рукама само Израелаца и Палестинаца. Цео сукоб је интернационализован.
Постоји брзо растући светски покрет бојкота, одузимања и санкција који се придружио борби и његове акције ће, на крају, бити значајније у решавању ове борбе од било ког америчког председника.
Умор и досада се јављају када слушате како се људи бескрајно понављају. Унутар демократског политичког царства, то је опсесивна чаролија коју лобији могу бацити на политичаре.
То је мана дизајна, ако хоћете, у демократском систему. Лобији се понашају као љубоморни богови који изнова и изнова морају чути молитве својих поклоника. Ја сам одан, твој сам, заувек, заувек.
Девијација значи бласфемију, а богохуљење значи да ће богови дати своје новчане благослове неком другом у следећем изборном циклусу.
То је умор и досада, изражена мука, коју човек доживљава када председници иду на АИПАЦ. Било би боље да су само послали е-маил.