Амерички обавјештајни аналитичари су закључили да је за амерички успјех у авганистанском рату потребна помоћ Пакистана у искорењивању сигурних уточишта талибана дуж границе, али да Пакистан није вољан да се окрене против својих дугогодишњих талибанских савезника загонетку која и даље збуњује Обамину администрацију и америчке војне команданте, пише Гарет Портер у овој анализи за Интер Пресс Сервицес.
Гаретх Портер
Maj, 23
Једнострани амерички напад који је убио Осаму бин Ладена довео је до пораста међусобних оптужби између америчких и пакистанских политичара, али је њихов фундаментални сукоб интереса око Авганистана већ водио две земље ка озбиљној конфронтацији.
Кључни догађај у односима Обамине администрације и Пакистана била је одлука председника Барака Обаме да ескалира рат у Авганистану 2009. године, упркос сазнању да је Пакистан био посвећен подршци талибанским побуњеницима као стратешкој политици у свом сукобу са Индијом.
Обама је покренуо очајнички напор у последњем тренутку да добије неку врсту обавезе од Пакистанаца да смање подршку Талибанима пре одлуке о ескалацији рата. Али он није преиспитао одлуку након што је тај покушај очигледно пропао.
У Обаминој администрацији се увек схватало да свако јавно признање да је Пакистан посвећен подржавању Талибана може бити политички опасно за ратне напоре.
Као резултат тога, Обамин тим за националну безбедност је рано одлучио да негира саучесништво пакистанског начелника штаба Ашфака Парвеза Кајанија и директора обавештајне агенције ИСИ Шуџа Паше, упркос сазнању да они у потпуности стоје иза те политике.
Дана 26. марта 2009, прича у Њујорк тајмсу пружила је најдетаљнији медијски извештај о помоћи Пакистана талибанима до тог датума. Али у причи су цитирани анонимни амерички званичници који окривљују „оперативе ИСИ средњег нивоа” и изражавају сумњу да су највиши пакистански званичници у Исламабаду директно координирали тајне напоре оперативаца ИСИ да помогну талибанима.
То није одражавало брифинг који је Обама добио од директора националне обавештајне службе Џорџа В. Буша, Мајка Меконела, након његовог избора. Меконел је из пресретнутих комуникација сазнао да Кајани сматра да је мрежа Хакани, која је била мета као најозбиљнија претња америчким трупама у Авганистану, „стратешко добро“.
Док се Обама приближавао одлуци о захтеву генерала Стенлија А. Мекристала за још једно повећање трупа од чак 40,000 војника, одлучност пакистанске војске да искористи талибане и мрежу Хаканија за унапређење пакистанских интереса у Авганистану била је главно питање у политичкој дебати .
Противници захтева за повећање броја трупа, укључујући потпредседника Џоа Бајдена, заменика саветника за националну безбедност Тома Донилона и координатора за рат у Авганистану Дагласа Лута, тврдили су да Пакистанци неће променити своју политику према Авганистану, према извештају Боба Вудворда у Обамини ратови.
Бајден је на састанку 13. септембра 2009. године тврдио да је Пакистан био одлучан да избегне авганистанску владу „коју води Паштун који наклоњен Индији“, односно председник Авганистана Хамид Карзаи. Закључак је био да ће Пакистанци наставити да помажу побуну коју су САД покушавале да поразе. „Упркос том аргументу, како је процес креирања политике улазио у последње недеље, Обама је покушао да изврши притисак на високом нивоу на Пакистан.
У писму пакистанском председнику Асифу Алију Зардарију од 11. новембра 2009. Обама је рекао да се пакистанска употреба таквих „прокси група“ као што су Хакани и талибани више неће толерисати, како Вудворд наводи. Саветник за националну безбедност Џејмс Џонс и саветник за борбу против тероризма Џон Бренан послати су у Исламабад да пренесу поруку.
Обама је желео да Пакистан схвати да ће предузети једнострану акцију против талибана и Хаканија сигурних уточишта у Пакистану, укључујући убрзане нападе дронова и нападе командоса, осим ако их пакистанске снаге не нападну.
Та порука је јасно примљена. Пакистански званичник је за Њујорк тајмс рекао: „Џонсова порука је била да ако та пакистанска помоћ не дође, Сједињене Државе би то саме морале да ураде.
У седмици од 17. новембра 2009. директор ЦИА-е Леон Панета састао се са Пашом и другим највишим пакистанским званичницима и пожалио се на присуство штаба талибанског руководства у Квети, у Белуџистану, према Вудвордовом извештају. Панета је цитирао обавештајне податке да су се тамо правиле бомбе, а затим „преношене преко границе и дижу у ваздух Американце“.
Панета је предложио заједничке америчко-пакистанске операције на терену усмерене на Квета Шуру, али је Кајани одбио. „У одговору на Обамино писмо касно у новембру, Зардари је изнео образложење пакистанске војске да Пакистан користи авганистанске побуњенике да заштити своје интересе у Пакистану. Оптужио је да „суседне обавештајне агенције“ што значи Индија „користе авганистанско тло за одржавање насиља у Пакистану“.
А Зардари није дао јасан одговор на Обамин позив да се планирају заједничке операције против тих снага.
Када се Обама састао са својим тимом за националну безбедност на одлучујућем састанку 29. новембра, знао је да је тактика притиска пропала. Луте, Обамин координатор за Авганистан, упозорио је да је пакистанска политика један од четири главна, међусобно повезана ризика политике повећања трупа.
Али Обама је ипак одобрио план за 30,000 додатних војника, сугеришући да је одлука вођена политичко-бирократским замахом рата, а не рационалном проценом трошкова, ризика и користи.
Током 2010. пакистанска војска је наставила да јасно истиче своје одбијање да направи компромис у погледу својих интереса у Авганистану. Крајем јануара 2010. америчке и пакистанске власти покупиле су мулу Ганија Барадара, другорангираног званичника талибанске Куетта Схуре, у рацији у Карачију, очигледно не схватајући унапред да је Барадар присутан.
Али када су Сједињене Државе покушале да изруче Барадара Авганистану, Пакистанци су то одбили. А Барадар и неколико других чланова Куетта Схура које су Пакистанци притворили су у октобру 2010. године пуштени на слободу.
У интервјуу у јануару 2011. за „Фронтлине“ система јавног емитовања, генерал Дејвид Петреус, до тада командант у Авганистану, упитан је о пакистанском ослобађању највиших талибанских вођа. „Заправо смо имали разговор о овоме врло недавно“, рекао је Петреус благо, „и заправо је постојао захтев за информацијама.“
Две националне обавештајне процене о Авганистану и Пакистану из децембра 2010. године још једном су указале на централни значај пакистанске политике за исход америчких ратних напора у Авганистану.
НИЕ за Авганистан је закључио да је мало вероватно да ће Сједињене Државе успети у Авганистану осим ако Пакистан не промени своју политику да предузме војну акцију против уточишта побуњеника у Пакистану. Али процена о Пакистану је јасно показала да се таква промена у пакистанској политици не може очекивати.
Средином децембра, Обамина администрација објавила је резиме на пет страница свог прегледа рата у Авганистану из децембра 2010. године, у којем је закључено да су „добици“ „крхки и реверзибилни“ и да ће консолидација тих добитака „захтевати да направимо већи напредак са Пакистаном да елиминише уточишта за насилне екстремистичке мреже“.
Непосредно након тог прегледа, Њујорк тајмс је известио о војном предлогу за прекограничне рације у Пакистану са циљем хватања талибанских команданата ради испитивања у Авганистану.
Штавише, почев од краја 2010. године, САД су се инфилтрирале на стотине једностраних обавештајних агената у Пакистан, сугеришући намеру да изврше даље прекограничне рације.
Ти потези су већ узнемирили пакистанске војне вође много пре него што је амерички напад на Бин Ладенов комплекс у Аботабаду.
А у поверљивом извештају који је послат Конгресу почетком априла, Обамина администрација оштро је критиковала неуспех Пакистана да нападне уточиште побуњеника у Моманду на северозападу Пакистана три године заредом, како је известио Њујорк тајмс 5. априла.
Моеед Иусуф, директор програма за Јужну Азију на америчком Институту за мир, који је водио студију пакистанске елите о односима са Сједињеним Државама, верује да се за кризу у америчко-пакистанским односима може окривити неуспех обе владе да се изричито призна постојање фундаменталног сукоба интереса.
„Ако постоји стратешко одступање интереса, мислим да Пакистан то треба да стави на сто“, рекао је Јусуф. Пакистански лидери „морају да буду веома искрени о томе зашто није у њиховом интересу“ да раде оно што Вашингтон жели, рекао је он.
Ако се интереси који су у питању не изнесу на видело, рекао је Јусуф, „могућ је раскид“.
Герет Портер је истраживачки историчар и новинар специјализован за политику националне безбедности САД. Броширано издање његове најновије књиге, Опасности доминације: неравнотежа моћи и пут ка рату у Вијетнаму, објављен у КСНУМКС-у.