„Колберт није био само неуспешан као комичар, већ и непристојан“, написао је Коен. �Непристојност значи искориштавање осећаја пристојности, традиције или уљудности друге особе која спречава ту другу особу да узврати ударац или, што је још горе, да устане и оде. Пре неко вече, та особа је био Џорџ В. Буш

Према Коену, Колберт је био толико безобразан да не само да је председнику у лице критиковао Бушову политику, већ је комичар исмевао окупљене вашингтонске новинаре обучене у смокинге и вечерње хаљине.

„Колберт је узео замах на Бушову политику према Ираку, на домаће прислушкивање, и пуцао је на новинаре јер наводно нису ништа друго до стенографи који снимају оно што је Бушова Бела кућа рекла“, написао је Коен. „Колберт је био више него непристојан. Био је насилник. [Вашингтон пост, 4. мај 2006.]

Ипак, иако Коен може да види себе како брани пристојност и уљудност, његова колумна је још један знак онога што ужасно није у реду са америчким медијима: уз неколико изузетака, вашингтонски новински корпус није успео да позове Буша и његове главне саветнике на одговорност за њихову дугу историју обмане и за поступке који су прекршили уставне принципе САД и америчке моралне стандарде.

Током протеклих неколико година, док је Буш тврдио неограничена председничка овлашћења и спроводио политику која је одвела Сједињене Државе у посао тортуре и ничим изазваног рата у Ираку, вашингтонски новинари су углавном остајали по страни или су активно помагали администрацији, често увијајући њену изванредну акције под плаштом нормалности дизајниране више да смире него да упозоре јавност. У тако опасном тренутку, када влада чини државни злочин, учтивост није нужно врлина.

Дакле, просечни Американци су све више узнемирени јер су пречесто у последњих пет година гледали како се национална штампа понаша више као дворјани монарху него као независна, агресивна четврта власт. Овај ласкави стил вашингтонских медија наставио се и на вечери 29. априла.

Чак и када је број америчких војника убијених у Ираку премашио 2,400, а број ирачких мртвих скочио на десетине хиљада, чинило се да су новинари више заинтересовани да остану у Бушову корист него да ризикују његово незадовољство. Попут жељних запослених који су се смејали шалама шефа, новинари су аплаудирали Бушовој сопственој комедијској рутини, у којој је био двојник који је изразио Бушов приватни презир према медијима, док је прави Буш изражавао своје неискрено поштовање.

ВМД Сеарцх

Пре две године, на сличној вечери, новинари су се смејали и пљескали када је Буш поставио дијапројекцију себе како испод намештаја Овалне канцеларије тражи непостојеће ирачко оружје за масовно уништење.

Уместо шока због Бушовог неукусног хумора – док је председник трљао нос медијима у обманама о ирачком ОМУ – новинари су играли улогу доброг стрејт човека. Чак су и представници Њујорк тајмса и Вашингтон поста – стубова онога што десница још увек воли да назива „либералним медијима“ – љубазно седели након што су служили као тек нешто више од покретних трака за Бушову предратну пропаганду.

Али намерно слепило медија није престало чак ни када Бушове тврдње о ОМУ више нису биле одрживе. Пре мање од годину дана, како су се у Великој Британији појавили докази који доказују да је Буш изокренуо обавештајне податке о ОМУ, главне америчке новине су скренуле поглед и казниле свакога ко није пристао.

Такозвани Меморандум са Даунинг стрита и други званични владини папири, који су се појавили у британским новинама крајем пролећа 2005. године, документовали су како је Бела кућа 2002. и почетком 2003. манипулисала обавештајним подацима како би оправдала инвазију на Ирак и свргавање Садама Хусеина.

Дана 23. јула 2002, шеф британске обавештајне службе Ричард Дирлав рекао је премијеру Тонију Блеру о разговорима са највишим Бушовим саветницима у Вашингтону, према записнику са састанка. „Буш је желео да уклони Садама, војном акцијом, оправданом комбинацијом тероризма и оружја за масовно уништење. Али обавештајни подаци и чињенице су се фиксирали око политике, рекла је Деарлове. [Погледајте Цонсортиумневс.цом �ЛМСМ – лажни мејнстрим медији.�]

Упркос тим драматичним доказима – који су се појавили у јуну 2005. – Васхингтон Пост није посветио много пажње. Када су се стотине читалаца Поста пожалиле, главни уредник им је одржао предавање да доводе у питање пресуду Поста.

„Белешке не додају ниједну чињеницу ономе што је раније било познато о предратним разматрањима администрације“, шмркну у уводнику Поста. „Не само то: они ништа не додају ономе што је било јавно познато у јулу 2002.“ [Вашингтон пост, 15. јун 2005.]

Када су посланик Џон Коњерс и неколицина демократских конгресмена покушали да привуку пажњу јавности на историјски важне британске документе � али им је републиканска већина ускратила стварну просторију за саслушање � Пост политички дописник Дана Милбанк исмевао је демократе због безобразног окружења њиховог крњег саслушања .

„У подруму Капитола јуче су напаћене демократе из Представничког дома отпутовале у земљу измишљотина“, написао је Милбанк. �Претварали су се да је мала конференцијска сала просторија за саслушање Одбора за правосуђе, стављајући белу постељину преко столова на склапање како би изгледали као столови за сведоке и уносили картонске ознаке са именима и додатне заставице како би цела ствар изгледала званично.� [Вашингтон пост, јун. 17. 2005.]

�Није смешно�

Након што је Колберт исмевао Буша и новинаре из Вашингтона, Милбанк се појавио на МСНБЦ-у 1. маја и прогласио комичарску подвалу 'није смешном', док је Милбанк оценио да је председников скеч са Бушовим имитатором Стивом Бриџсом духовит хит.

Милбанкову процену делили су многи новинари на вечери, реакција која се делимично може објаснити притиском који су новинари Вашингтона дуго осећали од добро организованих десничарских група за напад на медије да дају Бушу и другим конзервативцима корист од сваке сумње . [Погледајте Цонсортиумневс.цом'с "Бушово правило новинарства“ или Роберта Паррија Тајност и привилегије.]

За новинаре из Вашингтона, који су схватили да се њихове реакције на вечери емитују на Ц-СПАН-у, смех заједно са Бушом је био добитна предност -- могли су да изгледају добро са Белом кућом и избегну било какве нападе деснице на штету каријере -- док је смејање Колбертовим шалама могло бити губитак каријере. Колико год биле паметне Колбертове шале, гарантовано је да ће се суочити са тешком публиком са много разлога да комичару приреде хладан пријем.

Цолберт'с монолог такође погодио превише близу куће када се подсмевао новинарима што су изневерили земљу не постављајући тешка питања пре рата у Ираку.

Користећи своју лажну личност као десничарски Бушов помоћник, Колберт је објаснио новинарима њихову праву улогу: „Председник доноси одлуке; он је одлучујући. Секретар за штампу саопштава те одлуке, а ви новинари откуцајте те одлуке.

�Направи, објави, откуцај. Провери их правопис и иди кући. Поново упознајте своју породицу. Водите љубав са својом женом. Напишите онај роман који вам се врти по глави. Знате, онај о неустрашивом вашингтонском репортеру са храброшћу да се супротстави администрацији. Знате � фикцију.� [Да бисте гледали Цолберта, кликните ovde.] 

Црингинг Бехавиор

Чак и пре контроверзе око Колберта, годишња вечера Удружења дописника Беле куће и слична шушкања политичара у штампи били су језиви примери неетичког новинарског понашања.

Амерички народ рачуна на то да ће медији деловати као њихове очи и уши, као пси чувари владе, а не пси који машу репом и лижу лица званичника администрације. Какву год вредност да су ове вечере некада имале – као прилика да новинари упознају владине изворе у лежернијој атмосфери – одавно је прошла.

Од средине 1980-их, вечере су постале такмичења међу новинским организацијама у привлачењу највећих холивудских познатих личности или злогласних ликова из најновијег националног скандала. У комбинацији са раскошним забавама које спонзоришу слободне куће као што су Ванити Фаир или Блоомберг Невс, вечере су постале само журка.

Осим тога, иако ови самозадовољавајући послови могу изгледати прилично безазлени у нормалним политичким временима, они су више негодљиви када америчке трупе умиру у иностранству, а извршна власт тврди своје право да гази уставна права, укључујући заштиту новинара из Првог амандмана.

Ова контрадикторност је посебно упадљива јер се медији залажу за Буша док он напада све настајајуће знаке новинарске независности. Администрација тренутно истражује могућност затварања истраживачких новинара и њихових извора због откривања политике коју је Бела кућа желела да задржи у тајности, као што су прислушкивања Американаца без налога и тајни прекоморски затвори у којима су затвореници скривени и наводно мучени.

Чињеница да велики број националних новинара не види никакав проблем да се у таквом времену шуња са Бушом и његовим ужим кругом објашњава зашто је толико Американаца дошло до закључка да су нацији потребни нови медији, који показују истинску посвећеност јавности право да се зна, а не жеља за пријатним односима са инсајдерима.

Заиста, у свету са истински независним медијима, тешко је замислити да би икада била вечера дописника Беле куће.

У таквом свету, Вашингтон пост би такође могао да нађе бољу употребу за свој драгоцени простор на својој страници Оп-Ед него да га уступи колумнисти који фаворизује пристојност него одговорност. Пост би чак могао да ангажује колумнисту који би мање приговарао комичару оштрог језика који исмијава политичара и више се жалио на председника који презире домаће и међународно право, који толерише злостављање затвореника и који наноси хаос на нацију удаљену хиљадама миља далеко која није претила Сједињеним Државама.

Само људи попут Ричарда Коена могли су да виде Џорџа В. Буша као жртву и Стивена Колберта као насилника.