„Они од нас који смо некада заговарали овај рат [у Ираку] смо понижени,” написао је Коен у колумни 4. априла. „Није само да смо јако потценили непријатеља. Веома смо преценили Бушову администрацију.�

Коен је кажњавао Буша због „његовог загрљаја неспособних, а да не спомињемо сопствену неспособност. � Реми још увек води Пентагон. Једини генерали који су кажњени су они који су говорили истину. � Победа у Ираку сада касни три године или нешто више од буџета. Животи су изгубљени без доброг разлога – без обзира на новац – и сада Буш сугерише да ће његов наследник можда и даље морати да задржи трупе у Ираку.

Али оно што је такође истина је да су главни амерички медији радили са једнако запањујућом некомпетентношћу и – баш као у америчкој влади – готово да није било одговорности.

Вашингтон пост, на пример, нуди скоро исту поставу колумниста који су трчали са проратним стадом од 2002. до 2005. године.

Неки, попут Давида Игнатиуса, тек су полако почели да се повлаче од свог ентузијазма за инвазију на Ирак; други, попут Чарлса Краутамера, остају истински верници неоконзервативног циља. Фред Хајат такође остаје као уредник уредничке странице, упркос томе што је морао да призна да његови предратни уводници нису требало да третирају претњу ирачког оружја за масовно уништење као `паушална чињеница` уместо навода.

Тацтицал Ретреатс

Ипак, чак и тактичка повлачења „понизних“ проратних колумниста попут Коена фокусирала су се на неспособност САД у вођењу рата, а не на било какво згражање због незаконитости и неморала инвазије на земљу која није претила Сједињеним Државама.

Не успевајући да прошире критику Буша даље од успеха или неуспеха, главни амерички медији имплицитно прихватају Бушову тврдњу о посебном америчком праву да нападне где год и кад год председник каже.

Још увек је ван граница расправљати о томе како је инвазија на Ирак прекршила Нирнбершки принцип против агресивног рата и Повељу Уједињених нација, која забрањује напад на другу земљу осим у случајевима самоодбране или уз одобрење Савета безбедности УН.

Заиста, у мејнстрим америчкој штампи, кад год се помене међународно право, постоји став подсмеха, слично као презир који је председник Буш изразио у својој досјетки „Међународно право? Боље да позовем свог адвоката.�

У једној или другој мери, скоро све главне америчке новинске куће прихватиле су империјалну неоконзервативну визију свемоћних Сједињених Држава које делују ван међународног права. Ова перспектива се може наћи међу гласноговорницима на Фок Невс-у, као иу темпериранијим колумнама Томаса Фридмана из Њујорк Тајмса.

Дакле, дебата о легалности рата у Ираку била је ограничена углавном на интернет и страну штампу. Упркос растућим главним сумњама САД о томе да ли је рат у Ираку био 'вриједан тога', готово да нема размишљања о томе да ли је то био ратни злочин.

Ипак, постоји јак аргумент да би Сједињене Државе требало да почну да се суочавају са начином на који су Бушови поступци прекршили правила Нирнбершког трибунала, који је сматрао да је агресивни рат прекршај толико тежак да оправдава погубљење.

Судија Врховног суда САД Роберт Џексон, који је представљао Сједињене Државе у Нирнбергу, такође је изјавио да се принцип не односи само на присташе Адолфа Хитлера, већ и на све нације, укључујући и силе победнице у Другом светском рату.

„Дозволите ми да појасним да, иако се овај закон први пут примењује против немачких агресора, закон укључује, и ако жели да служи корисној сврси, мора да осуди агресију било које друге нације, укључујући и оне који сада овде суде“, Џексон рекао.

Овај неуспех америчког новинарског корпуса да се позабави правним и моралним питањима која је покренуо Бушов рат у Ираку такође одражава одбијање медија да водеће америчке новинаре позову на одговорност за њихов удео у трагедији.

Ричард Коен се можда осећа „понизно“, али то није утеха за десетине хиљада ирачких и америчких војника убијених и осакаћених у агресивном рату за који су навијали скоро сви скупи амерички стручњаци.