Бин-Ладенов аудио-снимљени говор замало мами Американце да напусте Ирак, нудећи „примирје“ које би поштедело Сједињене Државе даљих напада ако оду са репом међу ногама. Међутим, такозвано `Завахиријево писмо` упозорава поручнике Ал Каиде у Ираку на опасности брзог повлачења САД које би могло довести до тога да многи страни џихадисти напусте борбу.

Два супротстављена става – један је пуштен за јавну потрошњу, а други наводно изражава искрену унутрашњу забринутост – подижу могућност да бин-Ладен заправо говори Сједињеним Државама да раде супротно од онога што он заиста жели, знајући да је његова подршка једној акцији подстицаће своју супротност.

Баш као што је брат Зец у причама о ујаку Ремусу молио своје отмичаре да га не бацају у закрпу од бриара � јер је заправо желео да буде пуштен у закрпу од бриара – бин-Ладен би се могао претварати да жели да Сједињене Државе напусте Ирак јер је он заиста жели да америчке трупе остану.

Бин-Ладен сигурно препознаје стратешку корист за Ал-Каиду од држања Сједињених Држава у Ираку. На тај начин, Ал-Каида може да настави да регрутује и обучава борце док ограничава америчку способност да лови и убија врхунске вође Ал-Каиде који се крију у Пакистану и Авганистану.

Бусх'с Труст

Ипак, упркос могућој двострукој игри Бин-Ладена, Буш наставља да инсистира на томе да Американци морају веровати терористичком мозгу на реч.

„Било да се слажете или не слажете са одлуком (да изврши инвазију на Ирак), ова земља има једну опцију, а то је победа у Ираку“, рекао је Буш навијачкој публици у Нешвилу, у држави Тенеси, 1. фебруара. „Кажем да јер је непријатељ рекао да жели да нас истера из Ирака и искористи га као сигурно уточиште. Морамо озбиљно да схватимо реч оних који желе да нам нанесу штету.�

Али колико је тешко замислити да би бин-Ладен користио своје јавне изјаве да обмане или збуни своје америчке непријатеље?

Други начин да се протумаче Бушови коментари је да председник разуме бин-Ладенову могућу превару, али и сам користи Бин-Ладенове коментаре да ојача јавну подршку САД за наставак рата у Ираку.

Заиста, можда постоји симбиотски однос између онога што Буш жели и онога што служи бин-Ладеновим интересима. Бушу се можда толико гади могућност да призна да је протраћио животе више од 2,200 америчких војника у узалудном рату да би више волио да се настави и користи Бин-Ладенову јавну изјаву да му помогне.

Од 2002. Буш је прошао кроз низ образложења за инвазију и окупацију Ирака. Почео је са лажним тврдњама да Ирак поседује залихе оружја за масовно уништење и да би могао да дели оружје за масовно уништење са Ал-Каидом, иако су ирачки диктатор Садам Хусеин и Осама бин Ладен били заклети непријатељи у арапском свету.

Рачунајући на недостатак америчке софистицираности у вези са замршеношћу блискоисточне политике, Буш је убедио велики број Американаца – већину у неким анкетама – да је Хусеин на неки начин био саучесник у нападима 11. септембра.

Иако је Хусеин дозволио инспекторима Уједињених нација да уђу у Ирак и дозволио им да траже оружје за масовно уништење било гдје, Буш је тврдио да инспекције УН-а нису биле довољне и наставио је с инвазијом у марту 2003. Након тога, амерички инспектори такође нису пронашли никакво оружје за масовно уништење, нити било какве доказе да је Хусеин имао радни однос са Ал Каидом.

Касније, суочен са растућом побуном, Буш је почео да тврди да је Ирак постао централни фронт у 'рату против тероризма' и да се против њега мора борити да би се 'потпуна победа'. људи.

Сунни Ресистанце

Тек у свом говору 30. новембра 2005, Буш је коначно признао оно што су амерички обавештајни и војни званичници одавно закључили – да су се против побуне углавном борили ирачки сунити који су се одупирали страној окупацији и политичкој доминацији својих дугогодишњих ривала, шиити.

У том говору, Буш је поделио ”непријатеља у Ираку” у три групе – сунитске ”одбациоце”, који негодују што су изгубили свој привилеговани статус; сунитски „садамисти“, који задржавају лојалност свргнутом диктатору; и најмања група, страни „терористи“, који су ушли у Ирак да се боре против америчких освајача и шире хаос.

Иако Буш није ставио проценте на три елемента, већина аналитичара процењује да страни „терористи“ чине само око 5 до 10 одсто наоружане опозиције. Осим тога, многи сунити негодују због присуства ових аутсајдера који се толеришу само у мери у којој учествују у борби против Американаца и доминантних шиита.

Ако Американци оду, постоји велика могућност да не само да ће пресушити прилив нових џихадиста у Ирак, већ да ће смањени контингент Ал Каиде у Ираку ловити и ирачки сунити и шиити.

Већ је било неких знакова овога. На пример, 13. августа 2005, у западном граду Рамади, сунитски припадници племена Дулаими поставили су заштитне периметре око својих шиитских суседа и наводно су се борили против страних џихадиста који су покушавали да протерају шиите из града којим доминирају сунити . [Вашингтон пост, 14. август 2005.]

Највећи губитник америчког повлачења могао би бити Абу Мусаб Заркави, терористички вођа снага Ал Каиде у Ираку рођен у Јордану. Не само да би његово регрутовање вероватно страдало и многи његови садашњи борци би дезертирали, већ више не би био од велике користи ирачким сунитима.

Глобално гледано, губитак Ал-Каиде за регрутовање – америчка окупација Ирака – такође би могао да оштети Бин-Ладенове дугорочне планове.

Ова забринутост је изражена у такозваном „Завахиријевом писму“ које је наводно послато Заркавију, али је прошле године пало у руке америчких обавештајних служби. У писму је приказана група екстремиста у сукобу који се плаше да би их изненадно повлачење америчке војске из Ирака оставило изолованим и да се боре за одбрану неколико малих енклава унутар Ирака.

Писмо заиста покреће идеју успостављања исламског 'калифата' дуж источне обале Средоземног мора, познатог као Левант, али описује ову идеју као осмишљену да спречи џихадисте да једноставно оду кући када Сједињене Државе напусте Ирак.

У писму се наводи да је 'калифат' поменут 'само да би се нагласило ' да муџахедини не смеју завршити своју мисију протеривањем Американаца из Ирака, а затим положити оружје и утишати борбени жар.

Другим речима, лидери Ал-Каиде виде промовисање сна о невероватном 'калифату' као неопходну продајну понуду како би спречили џихадисте да се врате у њихов свакодневни живот.

Маргинални екстремисти

Под претпоставком да је писмо стварно – Ал-Каида је порицала његову аутентичност – оно такође приказује Ал-Каиду као организацију која се бори под финансијским и политичким принудом, која пружа наду у ограничене успехе у Ираку, уместо да сања о глобалној доминацији, како тврди Буш.

Лидерима Ал Каиде је толико недостајало средстава да су затражили од својих оперативаца у Ираку да пошаљу 100,000 долара како би ублажили притисак на готовину, наводи се у писму.

Постоји и историјска чињеница да су муслиманске нације успевале, изнова и изнова, да потисну исламске радикалне покрете све док се западне силе нису превише директно укључиле.

У говору од 6. октобра 2005, Буш је ненамерно подвукао ову тачку када је приметио да су „током последњих неколико деценија радикали посебно циљали Египат и Саудијску Арабију и Пакистан и Јордан за потенцијално преузимање.“ Могао је да цитира и Алжир .

Али суштина свих ових случајева је да су исламски радикали поражени, што објашњава зашто је толико много вођа Ал Каиде прогнаници. Бин-Ладен је Саудијац; Завахири је Египћанин; Заркави је Јорданац. Крајем 1990-их, Бин-Ладен и други лидери Ал-Каиде су чак протерани из Судана, приморавајући их да побегну у удаљени Авганистан.

Ал-Каида је била буквално гоњена до краја света, али је успела да добије другу шансу када је нова Бушова администрација игнорисала упозорења обавештајних служби у августу 2001. о предстојећем нападу унутар Сједињених Држава.

Напади 11. септембра успели су да униште њујоршке куле близнакиње и оштетили Пентагон, убивши 3,000 људи на тлу САД и вративши Ал Каиду на мапу.

Али Бин-Ладен и његове кохорте су убрзо поново били у бекству пошто су Сједињене Државе узвратиле за 11. септембар нападом на Авганистан. Сатеран у ћошак у планинама Тора Боре, бин-Ладен је ухватио још једну паузу када је Буш одлучио да се углавном ослони на авганистанске вође рата који су пустили Бин-Ладена и друге највише лидере да измакну.

Бушова администрација је већ усмеравала пажњу на старог непријатеља у Ираку, циљајући на Садама Хусеина иако ни бин-Ладен ни Завахири нису били заробљени или убијени.

Многи блискоисточни аналитичари верују да је америчка инвазија на Ирак била још један божји дар Ал-Каиди, како у ублажавању притиска на њихове раштркане снаге дуж авганистанско-пакистанске границе, тако и у претварању ове групе ревних убица у браниоце муслиманских земаља.

Рат у Ираку је постао а узрок целебре то је привукло хиљаде регрута у милитантни ислам, младића који су своју мисију видели као борбу у одбрамбеном џихаду против хришћанских освајача, као што су се њихови преци борили против крсташа пре неколико векова. У Ираку, ови регрути су прошли обуку и били су тестирани у борби.

Већ три године, инвазија и окупација Ирака предвођена Сједињеним Америчким Државама били су поклон Ал-Каиди који наставља да даје, такође помажући Бин-Ладену да рехабилитује свој имиџ међу сународницима муслиманима који су били ужаснути прекомерним насиљем употребљеном у нападима на цивиле у Новом Јорк Сити 11. септембра 2001.

`Примирје`

Иако је могуће да је бин-Ладен искрен када нуди Американцима „примирје“ ако напусте Ирак, неки аналитичари сугеришу да је бин-Ладен дао ту понуду како би други муслимани били мање критични према њему ако покрене будући напад изнутра Сједињене Државе.

Али бин-Ладен би такође могао да има сложенији план: понуда за 'примирје' му даје неке заслуге код сународника муслимана као миротворца иако зна да ће је Американци одбацити и да ће Буш још дубље копати за петама по Ираку.

Ако се та шема реализује, америчка војска ће остати заглављена у ирачкој мочвари у догледној будућности; Ал-Каида може да настави да обнавља своје снаге користећи Ирак као регрутни постер; а неки терористи би и даље могли бити поштеђени за још један напад унутар Сједињених Држава.

С обзиром да Бин-Ладен толико може да добије, постоји јак разлог за сумњу да он заиста толико жели да Сједињене Државе напусте Ирак. Док би Ал-Каида сигурно добила пропагандни успех ако би се моћна америчка војска повукла из Ирака, Ал-Каида би могла очекивати много више дивиденди ако Американци тамо остану заглављени.

Супротно Бушовом савету о обазривању на речи непријатеља, мудрија америчка стратегија могла би да одбаци оно што Бин-Ладен јавно говори Американцима да ураде. Попут лукавог брата Зеца, можда се заиста нада супротном.