Али постоји мрачни потенцијал у тим пријатним сликама Ирачана који гласају суочени са насиљем. Уместо да указују на излазак Сједињених Држава из Ирака, избори могу бити само још једна фатаморгана која води америчке трупе дубље у ирачку дугу и крваву историју секташког насиља између сунита и шиита.

Заиста, ако побуна заснована на сунитима не одустане у наредним месецима, амерички војници би могли да се нађу уплетени у дуг и бруталан грађански рат који ће помоћи шиитској већини да сломи отпор сунитске мањине. Сунити, који су дуго доминирали Ираком, налазе се у тесном ћошку и можда не виде ништа друго осим да се боре даље.

Америчка инвазија на Ирак у марту 2003. године покренула је сунитски преокрет судбине свргавањем сунитске владе Садама Хусеина. Од тада, оружани отпор, базиран у такозваном сунитском троуглу, представља реакцију сунита на њихов нагло смањен статус, као и њихову огорченост према војној окупацији коју предводе САД.

Сада су избори учврстили ову нову реалност секундарне улоге сунита, остављајући им болан избор или да прихвате доминацију шиита над политичким системом земље или да изазову моћну америчку војску у герилском рату који би многе сунитске заједнице могао претворити у пуше рушевине као Фалуџа.

Бусх'с Бандвагон

Ти забрињавајући изгледи представљају сценарио који су амерички медији углавном игнорисали усред усијаног извештавања о изборима у Ираку. Док су Ирачани подизали прсте запрљане гласачким мастилом, амерички новинари су се хватали једни преко других да би се попели на вагон Џорџа В. Буша.

Баш као што се амерички новинарски корпус плашио да изазове Буша током хистерије са оружјем за масовно уништење у јесен 2002. или након срушене статуе Садама Хусеина у пролеће 2003., новинари су третирали ирачке изборе као неупитну причу о успеху, баш као што је Фридман урадио у својој колумни у Њујорк тајмсу , који је носио наслов „Дан за памћење.“ [НИТ, 3. фебруар 2005.]

Али, као и они ранији примери пристанка штампе, недостатак скептицизма о правом значењу избора 30. јануара носи више потенцијалних опасности за Американце, посебно ако тријумфална Бушова администрација сада почне да брише прашину са својих најамбициознијих планова за Блиски исток.

Ако се то догоди, војна катастрофа у Ираку – већ са смрћу више од 1,400 америчких војника и десетинама хиљада Ирачана – могла би бити само увод у нове катастрофе које долазе.

Ирак Мистакес

Заиста, многе америчке грешке у Ираку могу се пратити до америчке еуфорије након успешне тронедељне америчке војне кампање која је збацила Хусеина у априлу 2003. Само неколико недеља касније, Буш је обукао летачко одело, слетео на амерички носач авиона враћајући се кући из Ирака, и прогласио крај велике борбе док је стајао испод транспарента на коме је писало „Мисија остварена“.

Затим, уместо да пређу на одржавање брзих избора које је фаворизовао први амерички администратор у Ираку, пензионисани генерал Џеј Гарнер, Бушови неоконзервативни саветници су уместо тога инсистирали на реструктурирању ирачке привреде распродајом владине имовине и усвајањем „слободног тржишта“ модел. Брзи избори су можда дали неки легитимитет новој ирачкој влади и оставили мање политичког простора побуњеницима да изграде свој отпор америчкој окупацији.

Али неоконзервативци у Вашингтону су видели Ирак као шансу да експериментишу са својим економским и политичким теоријама у једној блискоисточној земљи, баш као што је ранија генерација креатора америчке политике надгледала крах демонтаже старих комунистичких структура у Русији почетком 1990-их.

Одражавајући ове напумпане амбиције, Гарнерова замена, Пол Бремер, одложила је изборе у Ираку до израде устава. Током наредних неколико месеци, међутим, амбициозни економски планови Бушове администрације су пропали, пошто је побуна расла и почела да убија значајан број америчких војника.

На крају, суочени са захтевима шиитског свештеника, великог ајатолаха Али Систанија, амерички званичници су се сложили да убрзају распоред избора. До тада су, међутим, сунитске области постале углавном неуправљиве.

Многи сунитски лидери позвали су на одлагање избора 30. јануара док се не уреди боља безбедност. Али шиитски лидери, осећајући сигурну победу, инсистирали су на заказаним изборима, као и председник Буш, који је изборе изградио као потенцијалну прекретницу у рату у Ираку.

Јавна дипломатија?

Избори су се заиста показали као благодат за односе са јавношћу за Бушову администрацију и психолошки неуспех за побуњенике. Велики део ентузијазма око гласања изгледа стварно, иако је неки можда генерисан добро осмишљеним напорима 'јавне дипломатије'.

Ране тврдње о излазности од 72 одсто поставиле су тон за блиставо извештавање штампе тог дана, позитиван медијски спин који се наставио чак и када су процене излазности клизиле наниже – до средине 50-их – како је дан одмицао. Каснији извештаји су указивали на то да су многа бирачка места у сунитским областима била практично напуштена, а друга нису добила пуну залиху гласачких листића.

Гледајући уназад, избори су пратили оно што је требало да буде очекивано. Дуго потлачена шиитска већина, која је очекивала да добије највећи део националне моћи, гласала је у прилично великом броју, као и Курди, који желе или аутономију или потпуну независност. Сунити, моћна мањина која је имала највише да изгуби на изборима, или су их бојкотовали или су гласали у прилично малом броју.

Излазност је била "прилично мала" у сунитским заједницама, према једном западном дипломати којег цитира "Њујорк тајмс". Чак иу етнички разноликом граду Мосулу, одзив у целом граду процењен је на једва више од 10 одсто. [НИТ, 3. фебруар 2005.]

Сада се поставља питање да ли ће сунити тражити постизборни смештај са шиитима или ће наставити да се опиру новој структури моћи коју подржавају САД. Ако изаберу ово друго, избори би могли завршити закључавањем америчке војске у дугорочну улогу војног огранка владе у којој доминирају шиити, којој је легитимитет гласањем.

Друго питање је да ли ће Бушова администрација тумачити релативно успешне изборе у Ираку као разлог за оживљавање неоконзервативног сна о насилном ширењу демократије широм Блиског истока.

Ако ирачки избори на крају гурну Бушову администрацију у нове спољнополитичке авантуре или задрже америчку војску да се бори у Ираку у догледној будућности, амерички народ ће се можда осврнути на 30. јануар 2005, као „дан за памћење“, мада не онако како је колумниста Фридман имао на уму.