Током претходне две деценије, делио сам многе ручкове и вечере са Арафатом, понекад само нас двоје. Једном у Багдаду, делили смо импресиван банкет за ручак; други пут у Тунису пред зору, јели смо скроман оброк пита хлеба и хумуса. Пре неколико година, у његовом седишту на обали у Гази, наш ручак је прекинут када је израелска топовњача испалила метак на плажу.

У Рамали прошле године, био сам једини аутсајдер који је јео са Арафатом и око осам чланова његовог особља. Тада ми је пала на памет помисао на Арафатову смртност, да би овај живи симбол палестинске националне ствари ускоро могао нестати и да је пред нама неизвесна будућност. Његов сан да води свој народ у сопствену независну државу већ је био изван његовог домашаја, пошто је завршио свој животни пут као виртуелни заробљеник Израелаца.

Заиста, Арафатово присилно унутрашње изгнанство унутар Палестине одвело га је даље од националистичког циља него да је остао у Тунису или неком другом удаљеном месту уточишта. Окруживши га у Рамали, Израел је одредио његово постојање. Ако су изабрали, могли су да га прекину са спољним контактима, од хране, воде, од лекара, породице и пријатеља. Арафат ми је рекао да живи у само три повезане собе: спаваћој соби, канцеларији и трпезарији у којој смо јели.

Нејасно обећање

Пре његовог тријумфалног повратка у Палестину 1994. године, питао сам га да ли можда не мења своју слободу за нејасно обећање слободе за Палестинце. Рекао је да му је судбина била да води свој народ у сопствену земљу и ништа не може спречити да тај сан постане стварност.

Али Арафатова судбина је била одбијена. Израелци су пустили Арафата да се врати у Палестину, али циклуси насиља који се понављају оставили су мировни процес у рушевинама, а Арафат је остао затворен у свом оштећеном штабу. За израелске тврдолинијаше око премијера Ариела Шарона, Арафатова невоља била је скоро најбоља од свих могућих светова. Не само да Израел није морао да уступи стварну контролу над библијским земљама Палестинцима, већ је кривица за крвави застој несразмерно пала на Арафата.

После те вечере пре годину дана, питао сам Арафата о тврдњи председника Била Клинтона да је Арафатово одбијање понуде за нагодбу израелског премијера Ахуда Барака у Кемп Дејвиду 1999. потопило последњу најбољу наду за палестински народ. Док му се лице изобличило од беса, Арафат је махнуо кажипрстом према мени, што је био његов обичај када је био незадовољан питањем.

Арафат је назвао Клинтонову тврдњу лажом и рекао је да не зна зашто би Клинтонова тако нешто рекла. Арафат је рекао да је кључна тачка био свети град Јерусалим, за који је Арафат рекао да не припада Израелу, већ Богу.

Палестински лидер је такође био узнемирен због оптужби да заправо није покушао да заустави тероризам против Израела. Када сам поставио то питање, као и увек, одговорио је са фрустрацијом и збуњеношћу. Нагнувши се према мени у својој столици, благо избуљених очију, извијених обрва, инсистирао је да заустављање терористичких напада на Израел није у његовој моћи, посебно након што је био затворен у свом штабу у Рамали.

Арафат је рекао да је успео да заустави десетине планираних напада и да је ухапсио фанатике. Иако је Шарон то знао, рекао је Арафат, израелски премијер не би признао ова дела. Али зауставити сваки тероризам било је немогуће, рекао је Арафат, напомињући да чак ни моћне Сједињене Државе не могу да елиминишу тероризам, па како би он могао, посебно када је он заправо био затвореник изолован од свог народа.

Лост Стандинг

Због својих преговора са Израелом и Сједињеним Државама, Арафат је такође изгубио позицију код неких исламских радикала, који су га сматрали издајником палестинске ствари. Али доминантни поглед на Арафата у Сједињеним Државама био је сличан презиру који је израелска влада изразила према свом дугогодишњем палестинском непријатељу, да је он одговоран за тероризам и да је првенствено крив за неуспели мировни процес.

Што се тиче Арафата, америчка штампа је била у великој мери непријатељски настројена, став којем сам лично присуствовао у емисији Сикти Минутес ЦБС-а и другде. Заиста, једна од професионалних слабости коју показују главни амерички медији је њихова склоност да се гомила на страног лидера који је непопуларан у америчкој влади и коме недостаје јака група која би га бранила. У таквим случајевима објективност и нијанса су одбачене, отварајући врата само најнегативнијој презентацији чињеница и догађаја.

То је био случај са ирачким Садамом Хусеином, што је омогућило Бушовој администрацији да преувелича опасност од Хусеиновог наводног оружја за масовно уништење уз мало неслагања америчког штампе. Тако је било и са Арафатом.

Негативе Пресс

 'Шездесет минута' је једном радио емисију у којој је Арафат оптужио да је зарадио милијарде долара контролисањем монопола за сву робу и услуге продате на Западној обали и у Гази. Било је истине у причи коју сам открио и помогао да се развије. Арафатове палестинске власти су контролисале продају свега што је продато на палестинским територијама и новац је ишао у општу благајну ПЛО-а. Али колико су Арафат и његови другови исисали, ако јесу, било је за нагађање.

„Шездесет минута“ је изоставила неке друге релевантне детаље, као што је чињеница да су бивши изабрани чланови израелске владе и бивши генерални официри израелске војске били партнери у овим монополима. Они су, а не Палестинци, били ти који су ефективно контролисали монополе. ПЛО је добио само рез, док су Израелци очистили много више. Пре него што је прича емитована, протестовао сам да прича не говори целу истину, али сам био игнорисан.

Пре годину дана, недељу дана након што сам видео Арафата у Рамали, „Шездесет минута“ је објавила још једну причу, овог пута о његовој жени Сухи која живи у луксузу у Паризу у хотелском апартману од 16,000 долара дневно, што је истина. Али такође је тачно да је Арафат зарадио неколико милиона долара раних 1960-их водећи грађевинску компанију у Кувајту и Саудијској Арабији. Имао је прилично богатство када је постао вођа ПЛО-а. Породица његове супруге је такође веома богата.

Након Арафатове смрти 11. новембра, 'Шездесет минута' планира Арафатову ретроспективу. На основу мојих разговора са продуцентима програма, јасно је да ће програм бити непријатан портрет Арафата, фокусирајући се на његове брадавице и још више брадавица.

Иако се неки аналитичари на Западу надају да ће Арафатова смрт отворити нови пут ка миру, бојим се да би ужасни рат могао постати још гори. Док је био жив, осећао сам да постоји шанса за праведан мир између Израелаца и Палестинаца, што верујем да је он делио став.

Једном када смо се срели у Тунису, Арафат ми је рекао да замишља не само крај насиља између Израелаца и Палестинаца, већ и економски савез између Израела и Палестине, стварајући центар за бизнис и иновације који ће доминирати Блиским истоком. Иако би се такав сан данас могао чинити натегнутим, Арафат би у најмању руку могао да делује као спутавање палестинским екстремистима због тога ко је био и шта је представљао палестинском народу.

Сада је нестао Арафат – који је персонификовао и палестинску наду и палестинску трагедију.