МЕМОРАНДУМ
ОД: Ветеран Интеллигенце Профессионалс фор Санити
ПРЕДМЕТ: Улози у потрази за оружјем за масовно уништење
Одбијање Бушове администрације да дозволи инспекторима УН да се придруже лову на оружје за масовно уништење у Ираку који су окупирали САД изазвало је велико интересовање страних медија. Најшире прихваћено тумачење је да су САД свесне да су докази о постојању и локацији таквог оружја „нестабилни” (придев који сада фаворизује главни инспектор УН-а за оружје Ханс Бликс), и да је последња ствар коју Пентагон жели да нека Бликсови инспектори гледају преко рамена америчких снага док настављају своју застрашујућу потрагу.
Лидери администрације неће ускоро опростити Бликсу или Мохамеду Ел Барадеију, генералном директору Међународне агенције за атомску енергију, што су исмејавали два главна „доказа“ које је Вашингтон извео крајем прошле године у прилог својој тврдњи да је Ирак поново успоставио развој нуклеарног оружја програм: (1) фалсификовани документи који наводно показују да Ирак покушава да добије уранијум из Нигера, и (2) алуминијумске шипке високе чврстоће које је тражио Ирак за које су САД инсистирале да се користе у нуклеарној примени. Ту тврдњу су у потпуности оповргли не само научници ИАЕА већ и међународна инжењерска заједница.
Обично прећутни Бликс сада сматра да је „упадљиво“ да месец дана након инвазије на Ирак, америчка потрага за оружјем за масовно уништење није показала ништа. Он је изразио жељу да пошаље инспекторе УН-а назад у Ирак, али је такође обавестио да неће дозволити да их тамошње америчке снаге воде „као псе на повоцу“.
Медији су истакли могућност да би САД могле да „подметну“ оружје за масовно уништење у Ираку, и да би то могао бити још један разлог да се инспектори УН задрже напољу. Ово је оптужба за такву озбиљност да смо ветерани обавештајних професионалаца за здрав разум водили неформални колоквијум о том питању. Као што би се могло очекивати, међу нама нема једногласности о вероватноћи такве подметања, али већина верује да би Вашингтон то сматрао превише ризичним. Они који заступају овај став додају да недавне анкете показују да већина Американаца неће бити много критична према Бушовој администрацији чак и ако се не пронађе оружје за масовно уништење.
Други, затечени директним ставом којим је државни секретар Колин Пауел реаговао и на разоткривање фалсификата у Нигеру и на реквијем за аргумент од алуминијумских шипки, виде у том ставу знак да ће Бушова администрација не мора нужно дозволити да га ризик од откривања одврати од постављања оружја. Они такође указују на невољу са којом се суочава Блерова влада у Великој Британији и други коалициони партнери, ако такво оружје не буде пронађено у Ираку. Они примећују да је штампа у Великој Британији била независнија и буднија од својих америчких колега, те да су Британци генерално боље информисани и скептичнији према својој влади него што су то грађани САД.
Иако изгледа да су шансе за такву садњу мање него једнаке, спекулације о могућности одвеле су нас у траг сећању. Вероватно или не у садашњим околностима, постоји велики преседан за такве тајне акције. Члан ВИПС-а Давид МацМицхаел је аутор овог кратког рада са студијом случаја како би бацио свјетло на ову мало познату тему. Оно што искаче из његовог прегледа јесте подсетник да, када би се Бушова администрација одлучила за садњу или сличну операцију, не би морала да почиње од нуле што се искуства тиче. Штавише, многи од историјских примера који следе имају невероватну сличност са факторима и околностима које се данас дешавају.
1. Лажни докази били су обележје тајних операција САД у Латинској Америци после Другог светског рата. 1954. године, на пример, била је кључна у рушењу Арбензове владе у Гватемали. Арбенз, за кога се сумњало да је склон комунистима, покушао је да натера Унитед Фруит Цомпани да се придржава закона Гватемале. По налогу председника Двајта Д. Ајзенхауера, ЦИА је организовала и наоружала силу незадовољних Гватемалаца који живе у Никарагви да нападну њихову матичну земљу.
Инвазија је објашњена и „оправдана“ када је на атлантској обали Никарагве „откривено“ складиште совјетског оружја које је поставила ЦИА. Вашингтон је навео да је оружје требало да подржи Арбензов покушај да збаци никарагванску владу.
2. Једна од најневероватнијих и најсрамнијих употреба лажних материјалних доказа десила се уочи фијаска у Заливу свиња 1961. године, када су бомбардери Б-26 Националне гарде Алабаме напали базу кубанских ваздухопловних снага у Хавани. Када је кубански амбасадор у УН протестовао, амерички амбасадор Адлаи Стивенсон (и њега је Бела кућа погрешно обавестила) инсистирао је да су авиони који су нападали авиони пребеглих пилота кубанског ваздухопловства.
Међутим, две летелице су оборене на Куби, а друге су принуђене да слете у Мајами где су могле да буду прегледане. Када је постало јасно да авиони нису кубански, Вашингтонова рука се показала и Стивенсон је био у високој тамници.
Легенде, међутим, изгледа да умиру спорије од дуџона. Америчка влада се несавесно дуго држала „вероватног порицања“ у вези са Б-26. Четири припадника националне гарде Алабаме су убијена у инциденту, а Куба је наставила да покушава да натера САД да прихвате њихова тела. Тек 1978. Вашингтон је пристао да прими посмртне остатке и преда их породицама преминулих.
3. Рат у Вијетнаму је препун примера измишљотина и/или лажног представљања обавештајних података како би се оправдале политике и акције америчке владе. Најпознатији случај је, наравно, злогласни инцидент у Тонкинском заливу, онај који се није догодио, али га је председник Линдон Џонсон искористио да снажно подстакне Конгрес да му да царте бланцх за рат. Додатна увреда повреди, садашњим аналитичарима ЦИА-е било је забрањено да тачно извештавају о томе шта се догодило (а није се догодило) у Тонкинском заливу у својим дневним публикацијама следећег јутра, на основу тога што је председник већ одлучио да искористи неинцидент да оправдати покретање ваздушног рата истог дана. Аналитичари су били запрепашћени када су њихови старији објаснили да су одлучили да не желе да „истроше добродошлицу у Белој кући“.
Директније релевантан за тренутну потрагу за оружјем за масовно уништење у Ираку је следећи инцидент, који је аутору у то време испричао један од главних учесника. Амерички званичници који воде рат у Вијетнаму веровали су да су северновијетнамске комунистичке трупе које делују у Јужном Вијетнаму биле подржане великим, тајним депонијама залиха преко границе у Камбоџи. Године 1968, америчка војска у Сајгону је направила планове за упад у једну од тих база за снабдевање.
Пуковник задужен за логистику рације изненадио је остале чланове групе за рацију тако што је утоварио велике количине северновијетнамских униформи, оружја, комуникационе опреме и тако даље. Очигледно је имао додатна наређења. Објаснио је члановима свог тима да, пошто ће бити неопходно открити северновијетнамске залихе да би се оправдао упад у неутралну Камбоџу, требало би да буду спремни да нешто понесу назад.
4. Са Вилијамом Кејсијем на челу ЦИА-е током Регановог председавања, подметање доказа који показују да су противници влада у Централној Америци били спонзорисани од стране СССР-а достигло је нове висине или дубине. Следе репрезентативни примери:
а) У јануару 1981. четири кануа су „откривена“ на једној салвадорској плажи. САД су тврдиле да су чамци превезли 100 наоружаних сандинистичких герилаца из Никарагве да подрже левичарске побуњенике у Салвадору. Никада није пронађено ни оружје ни Никарагванци у траговима чамаца, али Вашингтон је скренуо пажњу на чињеницу да дрво од којег су чамци направљени није пореклом из Салвадора.
Ова врста „доказа“ би у почетку могла изгледати смешно, али то није била тривијална ствар. Реганова администрација је успешно искористила инцидент да оправда укидање ембарга на америчко оружје у Салвадору који је председник Картер увео након што су припадници Салвадорске националне гарде силовали и убили три америчке часне сестре и њихову помоћницу лаику. Имена те четири жене сада се налазе на врху дугачке листе Американаца и Салвадораца који су касније убијени америчким оружјем у рукама Националне гарде у Ел Салвадору.
(б) У фебруару 1981. Стејт департмент је издао сензационалну „Белу књигу” засновану на наводним документима салвадорских побуњеника. Аутор младог, жељног службеника дипломатске службе по имену Џон Гласман, лист је приказао страшне везе између побуњеника, Никарагве, Кубе и Совјетског Савеза. Пушени пиштољ.
На несрећу Глассмана и Реганове администрације, новинар Волстрит журнала Џонатан Квитни добио је приступ истим документима и нашао мало сличности са оним што је садржано у Гласмановом раду. Гласман је признао Квитнију да је измислио цитате и погодио бројке за совјетско оружје које је наводно стигло салвадорским побуњеницима.
(ц) Свакако међу најнеобичнијим покушајима подметања доказа била је афера Бери Сил, компликована операција осмишљена да инкриминише никарагванску сандинистичку владу за међународну трговину дрогом. Операција је почела 1982. године, када је директор ЦИА Кејси створио позицију националног обавештајног службеника за наркотике. Кејсијев ручно одабрани НИО није губио време говорећи представницима других агенција да је велики приоритет дат проналажењу доказа који повезују и Кастра и Сандинисте са растућом трговином кокаином.
Службеници Обалске страже и Агенције за борбу против дроге протестовали су да би то могло бити контрапродуктивно јер је Куба била најкооперативнија влада на Карибима у борби против дроге и није било доказа који би показали да је влада Никарагве играла било какву значајну улогу. Нема везе, рекао је НИО, задатак је био да ставимо црне капе на наше непријатеље.
Године 1986. Барри Сеал, бивши пилот ТВА који је обучавао пилоте никарагванских Контра раних осамдесетих, суочио се с дугом казном након федералне осуде за дрогу на Флориди. Сил је дошао до Савета за националну безбедност Беле куће да тамошњим званичницима изнесе следећи предлог. Он би летео сопственим авионом у Колумбију и узео испоруку кокаина. Затим би „хитно слетео“ у Никарагву и учинио да се чини да му сандинистички званичници помажу у трговини дрогом.
Сил је јасно ставио до знања да очекује помоћ у својим правним проблемима.
Реганова Бела кућа је скочила на понуду. Силов авион је пребачен у ваздухопловну базу Рајт-Патерсон, где је био опремљен тајним камерама које су Силу омогућиле да фотографише никарагванске званичнике док му помажу са кутијама кокаина.
Операција је протекла по плану. Сил је одлетео у Колумбију, а затим у Никарагву где је слетео на комерцијални аеродром. Тамо га је сачекао Никарагванац по имену Федерико Вон, који је помогао у истовару и претовару кутија кокаина и био је прописно фотографисан, испоставило се не баш добро, јер су специјалне камере поквариле. Иако замућене и зрнасте, фотографије су достављене Белој кући, а тријумфални Роналд Реган отишао је на националну ТВ да покаже да сандинисти нису били само комунисти већ и криминалци који намеравају да зависе америчку омладину. Какво је више оправдање било потребно за Контра рат против Сандиниста!
Поново, Џонатан Квитни из Валл Стреет Јоурнала играо је улогу твора на пикнику, указујући на битне недостатке у измишљеној причи. Показало се да Ваугхан, који је према сценарију био помоћник министра унутрашњих послова Никарагве Томаса Боргеа, није оно што је тврдио. Заиста, конгресни истражитељи су открили да телефонски број који је Сил позвао да контактира Ваугхна припада америчкој амбасади у Манагви.
Био је то још један фијаско и Сил је то платио животом. Његови колумбијски добављачи дроге нису били задовољни када га је Реганова администрација јавно идентификовала као америчког тајног агента. Док је чекао суђење за друге оптужбе за наркотике у Луизијани, Сеала су упали у заседу и убили четворица наоружаних нападача који су оставили његово тело изрешетано са 140 метака.
5. Измишљени докази су такође играли важну улогу у покушају првог председника Буша да обезбеди одобрење Конгреса и УН за Заливски рат 1991. године.
Мало ко ће заборавити срцепарајуће сведочење пред конгресним комитетом које је јецала петнаестогодишња девојка из Кувајта по имену Наиирах 15. октобра 10:
„Видео сам како ирачки војници улазе у болницу са оружјем и улазе у просторију у којој је било 15 беба у инкубаторима. Извадили су бебе из инкубатора, узели инкубаторе и оставили бебе на хладном поду да умру.”
Ниједан конгресмен, ниједан новинар није се потрудио да испита идентитет „Наиирах“, за коју се говорило да је побегла из Кувајта, али је касније откривено да је ћерка кувајтског амбасадора у Вашингтону. Са врхунском вештином, прича је направљена од целог платна, а 15-годишњака је тренирала ПР фирма Хилл & Кновлтон, чији је портпарол Пентагона Викторија Кларк истакнута бивша студентица, и која има богату историју „уграђивања“ у републичким управама. Сличне непоткријепљене пређе су дебитовале неколико недеља касније у УН, где је тим од седам „сведока“, који је такође тренирао Хилл & Кновлтон, сведочио о зверствима у Ираку. (Касније се сазнало да је ова седморица користила лажна имена.) И у потезу без преседана, Савет безбедности УН је дозволио САД да покажу видео који је направио Хилл & Кновлтон.
Све на добар ефекат. ПР кампања је имала жељени ефекат, а Конгрес је 12. јануара 1991. изгласао да се одобри употреба силе против Ирака. (УН су то учиниле 29. новембра 1990.) „Најирин“ прави идентитет није постао познат тек две године касније . А каса Хилл & Кновлтон-а се надувала када је пристигла приход од фактурисања Кувајта.
Ричард Беске, Сан Дијего, Калифорнија
Катхлеен МцГратх Цхристисон, Санта Фе, НМ
Вилијам Кристисон, Санта Фе, НМ
Раимонд МцГоверн, Арлингтон, ВА
Група управљача,
Стручњаци за ветеранску интелигенцију за здрав разум