Цонсортиумневс.цом

Гледајући како невини Ирачани умиру

By Роберт Парри
9. априла 2010. године

Следећи пут када се Волф Блицер са ЦНН-а хвали о „успешном налету” Џорџа В. Буша у Ираку или Невсвеек поздрави „Коначну победу”, требало би да се сетите видео снимка који је ове недеље објавио Викилеакс.орг који приказује убиство групе Ирачана, укључујући два новинара Ројтерса, док су ноншалантно шетали улицама Багдада.

Не само да их је амерички војни хеликоптер покосио усред мачо шала и кикота – након што су неколико камера заменили оружјем – већ су амерички нападачи потом одували неколико Ирачана који су стигли комбијем и покушали да одведу једног од рањених новинара у болница. Двоје деце у комбију је тешко повређено.

„Па, они су криви што су довели своју децу у битку“, приметио је један Американац.

Инцидент снимљен на видео снимку – под називом „Колатерално убиство” од Викилеакс-а – догодио се 12. јула 2007. године, усред најављиваног „налета” трупа председника Буша, за који су амерички медији навелико приписали заслуге за смањење насиља у Ираку и довођење нечега близу победе Сједињених Држава.

Али амерички новинарски корпус ретко помиње да је „налет“ представљао један од најкрвавијих периода рата. Осим ужасног – и небројеног – броја мртвих Ирачана, више од 1,000 америчких војника је погинуло током Бушовог „налета“ додатних 30,000 војника у Ирак.

Такође је нејасно да „налет“ заслужује много ако икакве заслуге за постепени пад ирачког насиља, које је већ достигло прекретнице 2006. године смрћу вође Ал Каиде Мусаба ал-Заркавија и Сунитског буђења против ал. -Каида у Ираку.

Штавише, оно што је Буш већ урадио – како инвазијом на Ирак 2003. године кршећи међународно право, тако и дозволивши лабава правила ангажовања – нанело је неизрециве ужасе народу Ирака.

Буш је неке америчке војнике претворио у безобзирне убице који су имали широку слободу да убију ирачке „војноспособне мушкарце“ или МАМС. Ипак, остаје ван граница да се амерички главни медији искрено баве овим болним питањима или да сугеришу да Буш треба да одговара као ратни злочинац.

Постојао је разлог зашто је Нирнбершки трибунал после Другог светског рата изјавио да „покретање агресорског рата... није само међународни злочин; то је највиши међународни злочин који се од других ратних злочина разликује само по томе што у себи садржи нагомилано зло целине“. Видео Викиликса представља део тог „нагомиланог зла“ које је Буш распаковао.

Покошња новинара Ројтерса Саида Цхмагха и Намира Ноор-Елдеена и још десетак других такође није био необичан догађај, кажу ветерани рата у Ираку. Заиста, већи део Ирака – попут Авганистана – третиран је као зона скоро слободне ватре са отвореном сезоном на МАМС сумњивог изгледа, иако ова убиства ретко привлаче велику пажњу медија.

И, у неколико случајева који дођу до јавности, обично се сматра да су амерички војници деловали у складу са правилима ангажовања, као што се десило у случају од 12. јула 2007. године, приказаном на снимку из пилотске кабине који је добио Викиликс.

Један изузетак од правила скоро некажњивости била је 10-годишња казна изречена војном ренџеру нареднику. Еван Вела због погубљења ненаоружаног ирачког заточеника који је – заједно са својим сином – налетео на положај америчког снајпера 2007. године, такође током Бушовог „налета“.

Након што је 17-годишњег сина пустио да оде, вођа Велиног одреда, штабни наредник. Мајкл Хенсли је наредио Вели да употреби пиштољ од 9 милиметара да пуца у главу оца, Генеја Несира Кхудаира ал-Јанабија, што је Вела извршио.

Али Велина осуђујућа пресуда војног суда била је редак случај позивања америчког војника на одговорност за убиство или злостављање Ирачана.

Типичније је да је у новембру 2007. друга војна порота ослободила Хенслија за исто убиство Џанабија, као и за убиство још двојице Ирачана јужно од Багдада. Та порота је пресудила да је Хенсли поштовао одобрена „правила ангажовања“, иако га је осудила за подметање АК-47 једној жртви.

У другом инциденту у близини града Искандарије, у Ираку, 27. априла 2007., војни снајпериста Хорхе Г. Сандовал млађи добио је наређење од наредника. Хенслија да убије човека који коси траву зарђалом косом јер је осумњичен да је побуњеник који се представља као фармер.

Као и Хенсли, и Сандовал је ослобођен јер је војна порота прихватила аргументе одбране да је убиство било у оквиру правила ангажовања. (Сандовал је осуђен за блажу оптужбу за подметање намотаја бакарне жице на убијеног Ирачанина и осуђен је на пет месеци затвора.)

Случај Сандовал открио је поверљиви програм у којем је Пентагонова група за асиметрично ратовање охрабривала америчке војне снајперисте у Ираку да баце „мамац“ – као што су електрични каблови и муниција – а затим пуцају на Ирачане који покупе предмете. [Вашингтон пост, 24. септембар 2007]

Са своје стране, Сгт. Хенсли се пожалио да није требало да се суочи са војним судом јер је следио упутства двојице претпостављених официра који су желели да повећа број убистава јединице.

„Били смо похваљени када су лоши момци умрли“, рекао је Хенсли. „Били смо прекорени када лоши момци нису умрли. [НИТ, 9. новембар 2007]

После Велине пресуде, неки од његових другова су се жалили да је неправедно издвајати било кога од њих за казну јер су та убиства била тако честа у Ираку. Бивши Велин командир вода, нар. Стевен Киплинг прве класе рекао је да ако би сви војници САД били подвргнути истој контроли која је примењена на Велу, „имали бисмо хиљаде“ случајева. [НИТ, 11. фебруар 2008]

Заиста, докази сугеришу да прегршт случајева убистава из Ирака и Авганистана који су стигли до војних суђења представљају само мали део ничим изазваних убистава локалног становништва од стране америчких војника.

Америчке операције у Ираку и Авганистану такође су укључивале тешко наоружане плаћенике, као што су Блацкватер „уговарачи обезбеђења“ који су деловали практично ван закона и које су ирачке власти оптужиле за убиство 17 ирачких цивила у инциденту пуцњаве 16. септембра 2007, још једном крвавом инциденту. тренутак у Бушовом „налету“.

Иако су „извођачи обезбеђења” Блацкватера који су били срећни окидачем наишли на значајне критике, они сигурно нису били сами у употреби неселективне ватрене моћи, као што је видео снимак Викиликса.

У другом случају, америчка војска је признала да је 23. октобра 2007. амерички хеликоптер убио групу Ирачана, укључујући жене и децу, након што је неко наводно пуцао на хеликоптер док је летео изнад села Мукаисхеефа, северно од Багдада.

Ирачка полиција и сведоци рекли су да је 16 људи умрло, очигледно јер су неки пожурили да помогну рањеном човеку, пренео је Њујорк тајмс. Хеликоптерски топници су претпоставили да је рањеник побуњеник и тако, према речима сведока, отворили ватру на мештане који су му притекли у помоћ.

„Мештани су отишли да провере да ли је мртав и окупили су се око њега“, рекао је Моханад Хамид Мухсин, 14-годишњак који је погођен у ногу. „Али хеликоптер је поново отворио ватру и убио неке од мештана, а друге ранио.

Када су Ирачани носили рањене у куће да им пруже прву помоћ, хеликоптер је пуцао на куће, убивши и ранивши више људи, рекао је Мухсин, који је додао да су међу мртвима била и два његова брата и сестра. Локални полицијски званичник рекао је да је међу 16 погинулих шест жена и троје деце, док је 14 других Ирачана рањено. [НИТ, 24. октобар 2007]

Тај инцидент је био паралелан са нападом 12. јула 2007. у којем су убијена два новинара Ројтерса. Прво су посаде америчких хеликоптера отвориле ватру на ирачке МАМС-е који су се можда једноставно бавили својим свакодневним пословима, а затим – када су људи у близини притрчали у помоћ рањеницима – и они су убијени.

Недискриминаторну употребу војне силе многи аналитичари наводе као фактор у антиамериканизму који је подстакао ирачку побуну, али терор такође има своје предности. Као што су тирани научили кроз историју, у неком тренутку насилна репресија функционише.

Са укупним бројем погинулих у Ираку који се процењује на стотине хиљада и много више Ирачана који су ужасно осакаћени, друштво је дубоко трауматизовано.

Врста америчке ватрене моћи која је приказана у видео снимку Викиликса – након што је више од пет година била концентрисана на наводне ирачке побуњенике и цивилне посматраче – могла је поклати довољно Ирачана да убеди друге да се позабаве сопственим опстанком.

Ипак, данашња конвенционална мудрост у Вашингтону је слављеничка. „Налет“ се поздравља као Бушов најбољи час јер је показао челичну одлучност потребну да се победа извуче из раља пораза. На крају крајева, већина америчких медијских звезда подржавала је инвазију на Ирак (иако су неки били критични према томе како је окупација изведена).

Дакле, сада је време да се уживамо у сјају поновне процене Бушовог великог успеха. Када је противник у рату у Ираку Мајкл Мур недавно био на ЦНН-овој „Ситуационој соби“, водитељ Волф Блицер је прекорио Мура због његових прошлих критика на рачун Буша и натерао Мура да одговори на насловницу „Коначна победа“ у Њузвику.

Осврћући се на године ирачког покоља – који је, узгред, поново у порасту – америчке медијске/политичке елите можда желе да се уздрже од превише давања петица. Можда би им се саветовало да погледају видео и сами се увере у нека зла која је изазвао Бушов агресивни рат.

Роберт Парри је објавио многе приче о Иран-Цонтра 1980-их за Ассоциатед Пресс и Невсвеек. Његова најновија књига, До врата: катастрофално председништво Џорџа В. Буша, је написан са два његова сина, Семом и Натом, и може се наручити на нецкдеепбоок.цом. Његове две претходне књиге, Тајност и привилегија: Успон династије Буш од Вотергејта до Ирака Изгубљена историја: контра, кокаин, штампа и 'Пројект истина' тамо су такође доступни. Или идите на Амазон.цом.

Да бисте коментарисали на Цонсортиумблогу, кликните ovde. (Да бисте коментарисали на блогу о овој или другим причама, можете користити своју уобичајену адресу е-поште и лозинку. Игноришите упит за Гоогле налог.) Да бисте нам коментарисали путем е-поште, кликните на ovde. Да бисте донирали како бисмо могли да наставимо са извештавањем и објављивањем прича попут оне коју сте управо прочитали, кликните ovde.